Veštica sakrivena u žabi

Veštica je uvek demon samo jedne porodice, kuće ili uže rodbine, pa je Vuk Karadžić objavio među poslovicama da "vještica na svoju krv trči", a pominje i narodne stihove: "Veštice su me izele, majka mi srce vadila, strina joj lučem svetlila".

O ovim zlim demonkama se u narodu naslušao i crnogorski vladika Njegoš pa je znanje o njima preneo u ljudski život, zabeleživši: "Zla mrznome činit ne možemo: ako nam je mio, ali svojta, trag po tragu njegov iskopamo".

Vuk u Rječniku tumači: "Vještica se zove žena koja ima u sebi nekakav đavolski duh, koji u snu iz nje iziđe i stvori se u leptira, u kokoš ili ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, a osobito malu đecu".

Nisu joj strane ni druge životinje, naročito mačka, a veštice u zapadnim krajevima vole da se pretvore i u žabu ili konja. Leptir i ptica su najstariji oblici u kojima se veštica pojavljuje, i po tome je srpska veštica najsličnija grčkim i rimskim strigama, koje se redovno javljaju kao noćne ptice. Mačka i konj su stigli preko germanskih veštica, a i drugi narodi u Evropi imaju slične ženske demone.

Kad iz veštice izađe duh, ona "leži kao mrtva, i da joj čovjek okrene glavu gde su joj noge bile, ne bi se više ni pribudila", kaže Vuk. Za razliku od vampira, koji uglavnom siše ljudsku krv, ona se hrani ljudskim srcima i jetrom, pa se kaže "bljuje kao veštica džigerice". A ako se uhvati i natera da vrati ljudsku jetru, taj ne mora umreti odmah, nego onda i onom smrću koju mu ona bude odredila. Njeno ime je veoma staro i zajedničko je svim Slovenima, a postalo je od vedeti, znati. Isprva je veštica bila žena koja raspolaže naročito velikim znanjem.

Kod Srba se odomaćio i izraz noćnica, a prema Vuku, to je "kao nekaka avet koja čovjeku noću kad spava čini pakost kaku, n. p. kad su u kakoga muškarca tvrde sise, pa ga bole, kaže se da ga noćnice sisaju". Takođe se veli i da za odbranu od noćnica i drugih nevidljivih napadača kadi uveče dečja postelja starom kožom od obuće, sagorevajući je na žaru, jer na taj smrad ne sme ništa da dođe.