Kad pašenozi vode politiku

Njegovi planovi o opštinskom zemljištu i zadrugama nisu našli plodno tlo u glavama seoskih gazda, pa ni sitnih seljaka. Ali, i sam Marković, iako se raspisao o osiromašenju ratara i govedara, mnogo više je nade u svojoj borbi polagao u radničku klasu, baš kao i njegove strane kolege.

U srpskim gradovima socijalisti su uspevali da osnuju proizvodne zadruge, ali se one nisu dugo održale. U prvo vreme, osim đaka, studenata i pokojeg mlađeg intelektualca, oni i nisu imali druge pristalice. Ali, Marković je bio uporan, pa je uspeo da zametne pokret koji se održao decenijama, a posle Drugog svetskog rata postao vodeći u Jugoslaviji.

Vlast je u to doba, uoči sedamdesetih godina 19. veka, prema pocepanim strankama i raznim političkim programima nastupala složno, znajući i šta i kako hoće. Njeno glavno oruđe nije bila ne samo policija, koja je delovala javno, nego i obaveštajna mreža. Međutim, već 1871. austrijski konzul u Beogradu pisao je svojoj vladi da između dva stuba srpske politike, namesnika Milivoja Petrovića Blaznavca i Jovana Ristića nema više sloge o važnim državnim pitanjima. Isto je primetio i ruski konzul.

Tajni agenti Blaznavca, Ristića i ministra policije Radivoja Milojkovića javljali su šefovima da se strane obaveštajne službe jako interesuju da li će namesništvo uopšte opstati. Čak je i knez Milan primetio da "onaj sa bakenbardama (Ristić) ne deluje više hladnokrvno kao ranije", a da "onaj vojnički siledžija (Blaznavac) počinje da se ponaša uljudno". Ministar Milojković je bio glavni posrednik između vlade i Narodne skupštine, kojoj je Ustavom određeno da se sastaje svake dve godine i da vlada mora da joj polaže računa o svemu što radi i da se sa poslanicima dogovara o upravljanju zemljom i vođenju politike. Milojković je svoju dužnost obavljao tako što je pomno nadzirao i izbore i poslanike, i to u korist Ristića, jer mu je bio pašenog. Tako su njih dvojica uvek mogli da osujete planove Blaznavca pod izgovorom da ih je Skupština odbacila.