Beograd iz tramvajske kabine
Sada je jasno zašto tramvajdžije zovu kočničarima. Zoran je nekoliko puta toliko jako stisnuo levu pedalu da su pojedini putnici poleteli ka kabini. Ako je u Ulici cara Dušana, Beogradskoj i Nemanjinoj to učinio iz predostrožnosti, kada je ugledao pešake na ivici trotoara, u Bulevaru kralja Aleksandra morao je da zastane, pošto se mladić pojavio gotovo pred šinama van pešačkog prelaza.
"Srećom spazio sam ga već kad je izlazio iz tramvaja koji je dolazio iz suprotnog smera, pa sam na vreme zakočio. Inače, dešavalo mi se da se pešak sprema da pretrči i kad je skroz zaklonjen vozilima. Zato moramo u svakom trenutku da smo maksimalno koncentrisani", priča Injac, koji 11 godina radi kao vozač tramvaja.
Kako ne bi morao učestalo da smanjuje brzinu, Zoran je koristio sirenu, i to na pravom putu, pa je recimo deonicu od Pravnog fakulteta do Slavije prošao za svega minut. Spust nije omeo čak ni jutarnji špic.
"Ne smemo da idemo brže od 30 kilometara na sat, ali sada zbog prašine, mulja i soli na šinama vozim sporije kako ne bi prilikom kočenja došlo do proklizavanja", objašnjava Zoran.
Na njegovu sreću, juče nije bilo velikih gužvi na ulici, ali ni u tramvaju. Međitim, nepisana pravila postoje i kada je reč o preprekama na putu u obliku nepropisno parkiranog automobila.