Region u dužničkom ropstvu (2): Računi lete u đubre
Marjan S. iz Vranja ima 53 godine, suprugu i troje dece. Sa suprugom je radio u tekstilnom gigantu Jumko više od 20 godina, a onda su 2002. ostali bez posla. Punih 10 godina su na birou za zapošljavanje, bez ikakve nade da nađu novi posao. Poseduje dvospratnu kuću koju je zajedno gradio sa pokojnim ocem koji je iz rodnog kraja Poljanice kraj Vranja otišao trbuhom za kruhom u Nemačku, početkom 70-ih godina.
Rasprodaja glasača- Imamo šačicu prebogatih u gradu, imamo političare koji su godinama pljačkali svoje sugrađane, a koji ih iznova biraju za 1.000 dinara po glasu, imamo kriminalne grupe koje pale, prebijaju i terorišu grad, a ne odgovaraju, a sa druge strane imamo veliku bedu i apatične građane koji nemaju snage da bilo šta promene - ubeđen je Marjan. |
- Iako smo bili radnici, dovoljno smo zarađivali kako bismo mogli da školujemo decu i priuštimo im najosnovnije. Bili smo srećna porodica sve dok nije došla ta pusta tranzicija, kriza i propast fabrike. Radili smo po smenama, koliko puta prekovremeno, posla u fabrici bilo je preko glave, plate redovne, a odjednom ništa nije valjalo, od dobrostojeće porodice preko noći smo postali siromašna - počinje priču Marjan.
- Tada nas je bilo sramota da dugujemo bilo šta državi, osećali smo odgovornost da smo nešto utrošili i da to treba da platimo. Struju smo plaćali otprilike, tako da smo na kraju godine uvek bili u plusu. Kad nas je država izdala, kad smo ostali na ulici bez posla, onog trenutka kad je nemaština i beda zakucala na naša vrata, onda smo i mi rešili da izdamo državu. Evo, punih 10 godina ne plaćamo struju, vodu, đubre, porez - ništa! A bilo je utuženja koliko hoćete. Navikli smo se jedni na druge, da država počinje da veruje da smo propali, a mi verujemo da nam je država propala - navodi Marjan.
Trenutno za struju duguje oko 200.000 dinara. Toliko je bilo i proteklih godina, a onda bi im otpisivali i ponovo slali račune.
- Ne vodimo računa šta i koliko dugujemo. Dođu utuženja, pa pretnje da će nam popisati stvari. Zovu nas na poravnanja, a mi redovno idemo. Uvek jedno te isto, ponavljam da ću račune državi početi da izmirujem kad meni i supruzi ona nađe posao. Prvo da zaradim, pa da imam čime da platim. Skinu mi sa 200.000, ne znam po kojoj osnovi, na 50.000 do 60.000, podele to na šest rata, primim rešenje i odem. A mi i 10.000 dinara duga ne možemo da vratimo jer nemamo ni prebijen dinar u džepu - ističe Marjan.
Sveska u evrimaZa državu građani ne mare, jedino im krivo što imaju dugovanja kod prijatelja i rođaka. |
Struju su mu više puta sekli, dođu električari popnu se na banderu i završe posao.
- Ti isti koji nam iseku struju, pošto znaju da smo sirotinja, odmah nam kažu ko će da nam je od njihovih kolega priključi. Daju nam broj telefona i odu. Cena priključivanja je 500 dinara, a to plate naša deca. Istog dana, prepodne nam isključe, a popodne je uključimo - priča Marjan.
Dolazili su i ljudi iz suda da popisom i oduzimanjem stvari iz kuće namire potraživanja.
- To su bila dugovanja za porez i za lovačku pušku. Pušku sam im davao, bacao pred noge, da je uzmu umesto para koje dugujem za njeno oporezivanje. Nisu je uzeli govoreći da je zabranjeno po zakonu. Po kom crnom zakonu, kažem im, u državi bezakonja. Samo su slegli ramenima. Bili su u dva navrata i ništa nisu odneli. Naučili smo se. Sve što mogu da uzmu, a to je televizor u našoj sobi, sakrijemo. Zaključamo na drugom spratu sobe od ćerki i sina.
- U našoj sobi imamo TA peć, jedan kauč, sto, četiri stolice i komodu. Kujna je stara, rasklimatana, kupatilo zabuđalo, u jadnom stanju. Kad dođu, upozorimo ih da ne smeju da nas liše pećke i kauča jer su to neophodne stvari za svakodnevni život. To se po njiihovom zakonu ne sme oduzeti, naučili su nas prijatelji koji imaju iskustva s plenidbama. Više ne dolaze, a imamo dug za struju i više od 200.000 dinara jer tri TA pećke na struju rade bez prekida u tri sobe - navodi Marjan.
Vodu i đubre, takođe, ne plaćaju. Uplatnice dolaze redovno, svakog meseca, zatiču ih redovno ispred vrata.
- Kako dođu, tako i odu u kantu s đubretom. Pokušali su da nas diciplinuju. Vodu ne mogu da nam isključe jer ako to urade, čitava ulica je neće imati. Kako i zašto postoji samo jedan ventil za zatvaranje vode za celu ulicu, doduše ne veliku, to valjda znaju gospoda iz vodovoda. Sa đubretom su bili praktičniji, neko je naredio da našu kantu ne uzimaju iz dvorišta. Nismo se bunili. Jednom nedeljno su radnici prolazili i odlazili ne dirajući našu kantu. Pošto nam je gradska reka u blizini, noću bismo je izneli i đubre prosuli u reku. Onako plahovita odnosila ga je naniže ka centru. Kad su se rasvestili, počeli su ponovo da iznose kantu - priča Marjan.
Svakodnevna borba kako da prežive donela im je samo boleštine i teška razočaranja u životu.
- Oboleo sam, pijem šaku lekova za povišen krvni pritisak i šećer. Supruga pati od hroničnih reumatskih bolova, njoj ni lekovi ne pomažu. Ćerke i sin završili su srednje škole, rade gde god nađu posao, kod privatnika. Čas ima, čas nema. Doživeli smo najteži lični poraz da nas deca hrane. Da nije njih, da ne kupe nešto i ostave u frižideru, skapavali bismo od gladi - kaže Marjan.
Ne veruju u boljitak, izgubili su poverenje u političare. Smatraju da je Srbija u teškom problemu jer se broj porodica kao što je njihova svakim danom uvećava.
- Najteže nam pada kad gledamo kako nam propadaju deca, kad vidimo da nemaju perspektivu u propalom gradu. Ako sa 30 i više godina nemaju ni dana staža, ako u tim godinama ne pomišljaju na stvaranje porodice, pitamo se kuda ide i sudbina ove zemlje - završava svoju priču Marjan.