"Mediji u raljama tajkuna i političara"

Kakva je situacija u novinarstvu u Srbiji?
- Brojne privatizacije medija trebalo je da nam donesu procvat, ali nisu. Mediji, i državni i privatni, postali su vlasništvo tajkuna ili političkih stranaka. Novinari često ne znaju ko ih je kupio, mesecima rade bez plate, uzalud štrajkuju...

Postali su kolateralna šteta tranzicije, posebno ukoliko se ne uklapaju u ideje vlasnika. Uostalom, Vinston Čerčil, i sam u mladosti novinar, govorio je da je "novinarstvo najbolja profesija na svetu ukoliko se na vreme napusti".

Da li postoji razlika između pisanih i elektronskih medija?
- Elektronski mediji su, nažalost, preuzeli publiku novinama i to je razumljivo jer je, prema statistici, u Srbiji sve više nepismenih i polupismenih. Novine su za pismenije novinare i obrazovane čitaoce. Dovoljno je samo jedne večeri analizirati TV program i uveriti se da je novinarima na televiziji mnogo bitniji stajling od toga da nauče pravo značenje reči i da ovladaju gramatikom srpskog jezika.

Šta mislite o udruženjima novinara u Srbiji i čemu ona služe?
- U Srbiji postoje dva udruženja novinara, UNS i NUNS. Da isto misle i isto žele, ne bi bila dva udruženja. Povodom raznih događanja, oglašavaju se sterilnim saopštenjima koja su neusklađena i ostaju mrtvo slovo na papiru. Svako udruženje ima svoje političke simpatije i svoje interese i često služi za uhlebljenje nekolicine činovnika koji žive prilično komforno.

Kakav je odnos države, odnosno politike prema novinarima?
- Ili majčinski ili maćehinski. Oni novinari koji skidaju kapu pred strankama i važnim funkcionerima dobro su plaćeni, ostali dobijaju packe i bore se da prežive.

Ima li leka za srpsko novinarstvo?
- Mislim da je veoma teško pronaći lek za hroničnu bolest koja je prilično napredovala. I karcinom je izlečiv na početku u visokom postotku, ali kada metastazira i raširi pipke, onda je sve uzalud. Možda sve treba vratiti na početak, pa i novinarstvo.