Ruke više dirke ne osete

Na zakazanu operaciju u oktobru nije otišao: Milan Stefanović

Amiotrofična lateralna skleroza je oboljenje motornih neurona. Koliko će još rođendana Miško uspeti da dočeka zavisi i od toga da li će dobri ljudi uspeti da prikupe 10.000 evra za transplantaciju matičnih ćelija, što ovaj mladić vidi kao svoju poslednju šansu.

Mnogo je čitao o ovoj bolesti i za njega nije tajna da pacijenti obično umiru posle pet godina. Zna da je samo jedan Japanac živeo 21 godinu. Milanu je operacija bila zakazana 29. oktobra prošle godine na klinici u Beču, ali novac je bio nepremostiva prepreka.

- Da bi pacijent mogao da bude podvrgnut ovoj intervenciji, njegov organizam mora biti u dobrom stanju. Na osnovu snimaka magnetne rezonance, austrijski lekari su mi dali pozitivan odgovor, što znači da bi operacija uspela. I u jednoj novosadskoj klinici rekli su mi da bi terapija matičnim ćelijama usporila proces propadanja neurona, a snaga bi mi se samo od jedne terapije vratila za 34,7 posto, dok bi se koordinacija pokreta poboljšala za oko 25 posto - priča sa mnogo nove nade Milan.

Dodaje da su mu lekari još rekli da je jedini pacijent sa ovom bolešću koji nije u kolicima. Savetovali su mu da što pre ode na operaciju, jer mu neće biti pomoći ako bude morao da koristi invalidska kolica.

Nažalost, 10.000 evra po terapiji za njega je ogroman novac. Majka Mirjana je nezaposlena, pa žive od socijalne pomoći i tuđe nege, koja ukupno iznosi oko 260 evra. Od toga najveći deo ide na plaćanje kirije.

- Kad se Milan razboleo bila sam spremna da odem na kraj sveta da mu nađem leka. Ali sve što sam mogla da uradim je da prodam naš stan, vodim ga po banjama, kupujem lekove, plaćam podstanarske stanove. I novac se topio - priča majka Mirjana.
Milan je rođen u Paraćinu, a kada su mu se roditelji rastali, preselili su se u Ćupriju, pa u Jagodinu, jer otac nije želeo da žive blizu njega. Ne pomaže im... Ali ono što Milanu najteže pada jeste što su se u nevolji prijatelji nekako izgubili.

Izneverena očekivanja Iz vremena kada mu se smešila blistava karijera: Milan Stefanović Kako je Milan bio odličan harmonikaš, od 2003. do 2005. godine, preko udruženja "Branimir Đokić" i vlasnika jednog restorana, koji mu je dao garanciju, svirao je u Frankfurtu.   Potom je uspeo da sredi i papire da bi svirao u Berlinu i Hamburgu, ali ga je bolest sprečila u tome. - Da sam ostao tamo, ne samo što bih imao odličnu karijeru, već bih sredio svoj život. Ne bih morao da se tresem kada nemam para za kiriju - kaže Milan.

A izgledalo je da će njegov život krenuti sasvim drugim tokom, činilo se da raste mlad i perspektivan muzičar, bolesti nije bilo ni u nagoveštaju. Sa nepunih 13 godina u kategoriji pionira osvojio je titulu Prva harmonika Jugoslavije, dok je na takmičenju za Zlatnu harmoniku u kategoriji mlađih juniora dva puta osvajao drugo mesto.

- Muzika je bila moj život. Gotovo da nema poznatog muzičara sa kojim nisam svirao, iako sam imao samo 22 godine. Svirao sam sa Sašom Matićem, Zlatom Petrović, Dejanom Matićem, Acom Lukasom i mnogim drugim pevačima. A sada ni ruke ne mogu da ispravim. Potpisujem se prstom, jer ne mogu da držim olovku - priča Milan.

Prvi simptomi bolesti javili su se septembra 2009. godine. Mišići su počeli da mu podrhtavaju, ali nije obraćao pažnju, jer je bio mlad. Tek kada je počeo prekomerno da se zamara, shvatio je da nešto nije u redu. Snimak na magnetnoj rezonanci pokazao je degenerativne promene na desnoj strani, koje su se kasnije proširile i na levu stranu. U međuvremenu su mu atrofirala ramena, noge i ruke. Problem je što mu atrofiraju i unutrašnji organi, pa i pluća.

- Imam osećaj da mi se sve suši osim mozga. To je kao najteža božja kazna. Sve vidiš i znaš, a ne možeš ništa da uradiš. Zato su mi prepisali najjače antidepresive. Ali ih ja ne koristim jer sam i dalje optimista i nadam se da ću biti jači od sudbine - priča Milan dok tužno gleda u harmoniku čije dirke sada miluje samo očima.