Milicioner koji piše pesme
Iz sela je otišao kada je završio osnovnu školu u obližnjem Vlasu, a put ga je odveo u Srednju školu unutrašnjih poslova, u Sremskoj Kamenici. Uniforma milicionera i sigurnog komada hleba bio je san njegovog oca sitnog poljoprivrednika Zarija, najboljeg frulaša i gajdaša u kraju, a i njega samog.
Po završetku škole, dobija posao u Beogradu, u policijskog stanici Stari grad, gde će u krugu dvojke početi da radi kao milicioner pozornik, a završiće kao policijski oficir.
- Kada sam optočeo službu u miliciji, Beograđani su znali ko je u njihovom komšiluku budala, ko lopov, ko je švaler i ko zaprdalo, znali su gde je dobar roštilj na ćumur, a gde se vade, pouzdano odlične, gliste za pecanje. Raspoznavala su se godišnja doba, a u odnosu na moju uniformu znalo se ko je čiji milicajac! Porodice su mi, kao pozorniku, čoveku koji je bio zadužen za njihov kvart, pred odlazak na godišnji odmor, s punim poverenjem, ostavljale ključeve svojih stanova. Da pripazim, da zalijem cveće ili šta je već trebalo - seća se sa setom Moma.
Hapšenja prijatelja- Jednom je u Beograd dolazila važna strana delegacija u poseti SFR Jugoslaviji i drugu Titu. Kao i uvek krenuli smo u racije, da sklonimo na nekoliko dana nepodobne elemente sa ulice, iz kafana. Satima smo češljali teren i stigli u kafanu Grmeč, da se na svoj način "obračunam" sa svojim prijateljem pesnikom Krcom. Još na vratima kafane čuo sam pesnika Krcu kao nešto recituje, nešto u stilu "Borio se, borio, dok se nije u keks pretvorio, heroj naš, Josip Kraš."
Dok su drugi milicajci, legitimisali ostale goste, prišao sam Krcinom stolu i društvu, sa zahtevom da pokažu lične karte. - E, društvo, zdravo! Vidimo se za koji dan, kad me puste iz Padinjaka. |
Za njega, to vreme prisnosti je neponovljivo. Tadašnjih ljudskih i moralnih vrednosti više nema, pa je jedno takvo vreme hteo i uspeo da ovekoveči u pesmi i prozi.
Bio je veliki prijatelj sa pokojnim glumcem Petrom Kraljem, druži se sa Aljošom Vučkovićem, Nenadom Nenadovićem, a najviše je prisan sa porodicom Borisa Bizetića.
Moma je svoj spisateljski nerv prepoznao još dok je partrolirao u Beogradu. U rejonu čuvenog Bermudskog trougla, družeći se s pesnicima po kafanama.
- Bermudski trougao je označavao kvart između kafana Grmeč, Lipa i Šumatovac. Taj naziv je dao pesnik Milisav Krsmanović Krca, najomiljeniji među svima. Bio je pravi boem i pesnik kome se divila i Desanka Maksimović.
- Sa njim i pesnicima Jašom Grobarovim, Milanom Nenadićem, Aleksandrom Sekulićem, Ambrom Maroševićem i Slobodanom Stojadinovićem provodio sam večeri po kafanama, slušajući njihova pesnička umeća. Oni su se nalivali pićem svake večeri, a ja nikad nisam popio nijednu čašicu. U njihovom društvu, na komadićima papira počeo sam da ispisujem prve stihove, da ih stidljivo čitam. Kada sam uvideo da su me prihvatili kao svog, bez obzira na to što sam milicajac, znao sam da je moja duša našla utočište u tom začaranom pesničkom vilajetu, na tankoj liniji emocija i strasti - navodi Moma.
Zavičaja se nikad nije odrekao. Sa ponosom ističe da je iz Gradnje. Stalno je u zavičaju, posećuje majku Smiljku, kojoj obezbedi drva za zimu, donese lekove, popravi ako je nešto na kući popustilo.