Hrvatska više voli pse

Starost i nepravda: Mile i Ljubica Torbica

 

- Najmlađem je sada 60 godina - reći će Mile, koji još dobro nosi svoje 84, baš kao i pet godina mlađa supruga Ljubica. Zdravlje ih još dobro služi, ali sve ostalo je naopako. Od kada su se vratili iz izbeglištva u Srbiji, a tome ima već punih 12 godina, nisu imali ni sekunde za staračku dokolicu. Došli su u pusto selo, u kuću bez prozora i vrata, zaraslo dvorište, njive i livade. Srećom, niko ih nije uznemiravao, možda i zato što baš ništa nisu ni imali. Iz Srbije nisu imali šta poneti, a kod kuće ništa vredno nisu zatekli. Sve im je opljačkano i odneseno.
 

- Kako živimo? I sami ne znamo. Sa 120 evra penzije i desetak ovaca - kaže Mile.

Srećom nemaju gde ni da troše. Najbliža trgovina je u desetak kilometara udaljenom Vrginmostu, a do nje se može samo pešice jer nema nikakvog organizovanog prevoza.

Kuća u kojoj se pisao Ostrožinski pravilnik

 

- Sinovi su nam govorili da se ne vraćamo. Nismo ih poslušali. Ovde smo mladost ostavili - priseća se baka Ljubica razloga zbog kojih su se vratili u Ostrožin. Znali su, po kazivanju drugih, kakva ih "dobrodošlica" čeka, kuća bez prozora i vrata, dvorište i celo imanje bili su kao džungla, sve obraslo u korov. A mislili su, živeće od zaslužene penzije, koju su primali još pre rata. Zaradili su je na poljoprivredi, redovno uplaćujući po 20 godina u penzioni fond. A kada su došli da traže svoje, u penzionom su im saopštili da nemaju pravo da potražuju deset godina neisplaćenih penzija, a službenik im je odmah izračunao da će ubuduće primati svako po 40 evra. Dobili bi, još im je rekao, da su ranije došli i po dvadesetak evra zaštitnog dodataka, ali je on ukinut nekoliko meseci ranije.

- Kakva je to penzija - pitao je službenika začuđeni Mile. Objašnjenje nije ni do danas dobio.

Njive pustoši divljač

 

- Ni u čemu nisu bili tako pedantni kao u ukidanju naših prava. U toj šumi nekakvih zakona i propisa, mi smo dobili penzije manje od socijalne pomoći. To je sramota, kakvi su to zakoni. Baba i ja uplatili smo zajedno četrdeset godina, a sada nam daju tu mizeriju. Žalili smo se, pisali molbe, ali su nas uvek odbijali. Ništa tu ne pomaže.

Uzimali su nam i mimo zakona i po zakonu, kako im se namestilo - rezignirano će deda Mile o državi koja je u onom svetskom ratu, bar tako piše u hrvatskom Ustavu, nastajala i u njegovoj kući, u kojoj je napisan Ostrožinski pravilnik, prvi pisani dokument o radu tadašnjih narodnooslobodilačkih odbora. U susednom Kirinu, te 1941. godine, narod je proglasio Kirinsku republiku, a danas u Kirinu i Ostrožinu nema ni republike ni naroda, a na snazi su neki drugi pravilnici.

- Tu smo se rodili, poderali se, a najbolje bi bilo da smo mogli to prodati i otići zauvek. Dok se može raditi, nekako sastavljamo kraj s krajem, ali kada padnemo u krevet, o tome ne smemo ni misliti. Ovde ćemo teško dočekati bolje dane. Starost pritisla, a nepravda ovladala - reći će deda Mile, žaleći za komšijama kojih više nema, za uništenim i opljačkanim selom. Nikome se ne može požaliti. Država daleko, Bog visoko.

- Tuđman nas je u 'Oluji' pozivao da ostanemo. Njegovi naslednici i sledbenici, Mesić, Josipović i sada Gotovina, svi Srbe kao zovu da se vrate. A mi koji smo ih poslušali, koji smo im poverovali, grdno smo se razočarali i pokajali. Sada samo čekamo, kao i oni uostalom, da pomremo i tako okončamo tu našu priču - zaključiće deda Mile svoju storiju o povratku. - I sada ovde možeš živeti, ali ne bolje od psa. Ma kakvog psa, njima država posvećuje više pažnje nego nama.