Teksašani traže otcepljenje

Mapa SAD: Deo slagalice koji fali - Teksas

Teksas, koji je u tom pogledu otišao najdalje sa oko 120.000 potpisnika, sledi desetak država - Južna Karolina, Džordžija, Luizijana, Florida, Misuri, Tenesi, Severna Karolina, Alabama, Oklahoma i Ohajo - koje su prikupile 25.000 i više potpisa, što je broj koji obavezuje Belu kuću da u roku od 30 dana odgovori na zahtev.

Zbog čega Amerikanci postaju nezadovoljni zajednicom? Teksašani se u peticiji žale da SAD pate ekonomski “zbog nehata savezne vlade da reformiše unutrašnje i spoljne troškove“. Peticija iz Virdžinije obrušava se na “korupciju, laž, prikrivanje, uključujući potencijalnu krađu glasova“, dok se u medijima množe naslovi “Eksplozija secesionističkog pokreta“, “Da li je secesija odgovor...?“
 

Iako, analitičari smatraju da nijedan od ovih pokreta u državama SAD nije dostigao kritičnu tačku, jer broj pristalica ne prelazi 0,2 odsto ukupnog stanovništva Amerike, činjenica je da su rašireni na više od 40 država, kao i da je mnogo onih koji ustaju u odbranu zajedničke države. U državama gde su pokreti relativno masovni, guverneri su požurili da se distanciraju. Konzervativni guverneri Alabame i Teksasa su rekli “ne“ otcepljenju, dok je njihov kolega iz Luizijane, čiji građani su odmah posle Teksašana pokazali najveći entuzijazam za otcepljenje, ideju nazvao “ludom“.

Jer, svako pominjanje secesionizma budi sećanja na jedan od najtraumatičnijih perioda u američkoj istoriji, građanski rat, koji je odneo oko 750.000 života, kada su južne konfederalne države progasile nezavisnost 1861. godine. Stvari postaju ozbiljnije kada se dođe do pitanja može li, i kako, država da se isključi iz saveza?

Ustav SAD predviđa način da nove države uđu u Uniju, pa tako ne bi bilo problema da američka teritorija Portoriko, čiji su se građani u novembru na neobavezujućem referendumu izjasnili da se priključe SAD, postane država. Ustav, međutim, ne predviđa način za odvajanje saveznih dražava.

Istorija pamti da je Nova Engleska težila otcepljenju tokom rata protiv Britanske imperije 1812, kao i da je pobuna promeksičkih snaga u pograničnim oblastima ugušena 1915. Ali, otkako je Abraham Linkoln odneo pobedu 1865. godine nad pristalicama konfederacije, smatra se da je američki građanski rat odgovorio na pitanje o secesionističkim težnjama. Kada se jug predao snagama koje su se borile za Uniju, ideja secesije je, tumače stručnjaci, pokopana.
 

- Ako je ijedno ustavno pitanje rešeno građanskim ratom, onda je to ovo - nema prava na otcepljenje! - kategoričan je Antonin Skalia, sudija sa najdužim stažom u Vrhovnom sudu SAD.

Da stvari, ipak, nisu beznačajne, ni jednostavne, govori i podatak o svojevrsnom “ratu“ peticijama podnetim Beloj kući. Protiveći se zahtevima za otcepljenje sugrađana, više od 2.000 Amerikanaca je potpisalo peticiju kojom se predlaže da se secesionistima oduzme državljanstvo, “jer je krvavi građanski rat jednom zasvagda odlučio za sve da ostanu ujedinjeni u SAD“. Mnogo više ih je za još drastičniji metod - 26.000 Amerikanaca predlaže čak deportaciju svih koji se zalažu za otcepljenje.

Najzad, 19.000 Amerikanaca zahteva da “se države mirno odvoje i stvore zajednički novu naciju“, pozivajući se na Deklaraciju o nezavisnosti 13 ujedinjenih država Amerike od Velike Britanije iz 1776. godine, koja kaže:

- Kada tokom ljudskih događaja postane neophodno za narod da raskine političke sprege koje su ga povezivale sa drugim, i preuzme odvojeno i ravnopravno mesto među moćnima na zemlji, na koje mu zakoni prirode i prirodnog Boga daju za pravo, dužno poštovanja mišljenja čovečanstva od njega zahteva da objavi razloge koji ga nagone na odvajanje - podseća se u peticiji.

Bela kuća, zasad, ćuti.