Depeše koje su uzdrmale svet (1): Asanžov udar na Vašington
Dejvis je već pročitao seriju vojnih zapisnika iz ratnog Avganistana što mu je Asanž doturio. U osnovi, Dejvis je Asanžu rekao da materijal spreman za objavljivanje daleko prevazilazi okvir samog "Gardijana", te da će posledice objavljivanja biti ogromne i da bi u to moralo da se uključi više listova.
Saradnja s misterioznim nomadom iz Australije bila je teška, jer bi on stalno menjao brojeve mobilnih telefona, mejl adrese, odsedao bi svaki put na drugoj adresi, a na sastanke bi dolazio svaki put s drugim pratiocem. Nekad bi to bio novinar, katkad kolega haker ili advokat, ali bi ponekad bio i sam.
Stalno u beguSvestan da će prvog dana objavljivanja depeša postati lovina američkih obaveštajaca (mada se to formalno nikad nije dogodilo) Džulijan Asanž (39) i njegov u tom trenutku brojan i dobro organizovan tim saradnika osmislili su strategiju skrivanja po Engleskoj. Maskiran u staru, sedu ženu i dugu haljinu, Asanž je ušao u crveni automobil koji ga je odvezao u Elington, selo gde je u velikoj kući smestio svoj tim. Već nedeljama su objavljivani "Avganistanski ratni dnevnici", ali je Asanž znao da se ono pravo tek sprema. |
Na malenom USB memorijskom priključku nalazilo se 250.000 poverljivih diplomatskih depeša i "Gardijanov" urednik istraživačkih projekata Dejvid Lej je proveo čitavo leto analizirajući čega sve tu ima. Ubrzo su formirani specijalni novinarski timovi koji će sve to razvrstati. Iste takve timove formirao je kasnije i "Njujork tajms", odnosno nemački "Špigl" u Hamburgu, te španski "El Pais" u Madridu.
Nije bilo lako naći smisao svemu, pohraniti podatke, napraviti veze za elektronsku pretragu i slično. Primera radi, Pentagonski papiri koje je "Njujork tajmsu" doturio uzbunjivač Danijel Elzberg imali su ukupno oko pola miliona reči. U depešama Vikiliksa trebalo je savladati 300 miliona reči!
Kako se posao ne bi duplirao, redigovanje svih depeša povereno je "Gardijanu", a ostala četiri lista - "Njujork tajms", "El Pais", "Špigl" i "Le Mond" su prihvatili "Gardijanovu" redakturu. Na njihovim urednicima je bilo da biraju šta će, kada i kako objavljivati. Tu je svaki list bio autonoman.
Sam Džulijan Asanž je isprva mislio da bi bilo efektno da sam njegov sajt Vikiliksa objavi sve, pa da tu bazu koriste mediji po volji, ali je onda shvatio da će ga kao relativno anonimnog čoveka Stejt department ili Pentagon vrlo brzo i efektno ućutkati. Učiniće lako nešto što ne mogu da urade "Njujork tajmsu" ili "Gardijanu". Zato je depeše predao novinarima.
"Njujork tajms" je od prvog dana imao dilemu kakva nije postojala u Londonu ili Madridu i Hamburgu. Depeše razotkrivaju osetljive podatke iz segmenta nacionalne bezbednosti SAD, njihove zemlje. Naravno, nijednog trenutka nisu u "Njujork tajmsu" imali dilemu da li objaviti ili ne, već eventualno da unapred o tome obaveste Stejt department i Pentagon, te saslušaju njihove eventualne zahteve za delimičnom cenzurom, kako ljudi ne bi ginuli kao posledica objavljivanja poverljivih podataka. Tako su i učinili.
"Rekli su nam - nemojte to objavljivati. To je ogroman udarac za nacionalnu bezbednost. Vi ste u posedu poverljivih podataka koji su ukradeni", kaže Skot Šejn, urednik zadužen za nacionalnu bezbednost u "Njujork tajmsu".
Shvativši da ne mogu niti da umole, niti da zaprete "Njujork tajmsu", a kamoli još i "Špiglu" ili "Gardijanu", u Stejt departmentu su krenuli s planovima za kontrolu štete koja će ubrzo nastati.
SIPRNETPribližno 100.000 ljudi u različitim vojnim i civilnim strukturama SAD imalo je pristup najosetljivijim obaveštajnim podacima najveće supersile sveta. Ceo sistem je nastao kao posledica terorističkog napada 11. septembra na Njujork. U istrazi koja je kasnije vođena, pokazalo se da su razne obaveštajne službe, CIA, FBI, Diplomatska bezbednost i druge imale ponešto informacija o pripremi udara Al Kaide, ali da nijedna nije imala celovitu sliku jer špijuni međusobno nisu delili saznanja. Tada je kreiran kompjuterski sistem Secure Internet Protocol Router Netnjork (SIPRNET) u koji su se slivale informacije, pa je tako vojska znala šta rade diplomate, i obrnuto, te šta rade CIA, FBI i drugi. Samim tim se i broj ljudi koji su imali pristup moru podataka morao povećati, tim pre što je trebalo angažovati na desetine analitičara da sve te podatke "svare". Bredli Mening je bio jedan od tih analitičara. |
Svim američkim ambasadorima širom sveta poslato je obaveštenje šta će uslediti, te da kako znaju i umeju pokušaju da očuvaju svoje kontakte, da umire domaćine država u kojima službuju i slično. Kako će se kasnije ispostaviti, to je uglavnom uspelo, ali je ipak vlada Meksika poslala poruku Vašingtonu da, kad su pročitali depeše koje je američka ambasada poslala iz Meksiko Sitija, ambasador više nije dobrodošao.
Talas posledica objavljivanja depeša Vikiliksa bio je ogroman. Nesaglediv čak i za Asanža ili urednike "Gardijana".
"Objavljivanje depeša naškodilo je mnogo američkoj diplomatiji. Znate, u diplomatiji je srž odnosa u poverenju i kad vam neko nešto govori u poverenju, a onda to kasnije pročita u novinama, onda se to poverenje gubi. Možda i zauvek", kaže admiral Denis Bler, bivši šef američke obaveštajne zajednice.
Paralelno s planom kontrole štete američkih diplomata, organizovan je hitan sastanak Kabineta za nacionalnu bezbednost u Beloj kući.
Dok još predsednik Barak Obama nije seo u čelo stola, državna sekretarka Hilari Klinton pogledala je u sekretara za odbranu Roberta Gejtsa:
"Iz njenih očiju se moglo videti pitanje: Kako se, do đavola, ovo dogodilo? Mi smo znali još u ranijoj fazi istrage da su sve informacije iscurile iz vojnog sistema i to od jednog jedinog čoveka. Moj posao u hijerarhiji bio je da osiguram da se to nikad ne dogodi i nije mi bilo prijatno da sedim s Hilari", priseća se Bob Gejts.
Zahvaljujući dojavi već ranije hapšenog i osuđivanog hakera Endrijana Lomoa, Vojska SAD je u Bazi Hamer, 40 milja istočno od Bagdada, uhapsila narednika Bredlija Meninga (23), koji je centralna ličnost najvećeg diplomatskog skandala u istoriji.