Srbi i Rusi, ima li to smisla (6): Raspršene iluzije
Posebnu ulogu u krizi u bivšoj SFRJ, Rusija je imala kroz učešće u Kontakt grupi, sastavljene od niza vodećih evropskih država i SAD, čija je uloga bila da posredstvom neposredne komunikacije ambasadora kooptiranih u nju, ili najviših državnih ličnosti članica Kontakt grupe, radi na pronalasku političkog rešenja za nastalu krizu. Kontakt grupa je i predložila podelu BiH na hrvatsko-bosansku federaciju sa 51 i Republiku Srpsku sa 49 odsto teritorije. Ruskim insistiranjem da se nađe rešenje krize političkim sredstvima i kroz Kontakt grupu dosta je pomoglo da se uprkos trenutne slabosti njeni argumenti ravnopravno čuju kroz ovu instituciju.
Osim rešenja u Bosni i Hercegovini, a kasnije i na Kosovu, dobit od ruskog učešća u Kontakt grupi bilo je i šire, odnosno ona je ponovo mogla da izađe na svetsku scenu kao država koja je u stanju da rešava nagomilane međunarodne probleme i ima ravnopravan status, nezaslužen njenom tadašnjom moći.
SRJ se sticajem unutrašnjih i spoljnih okolnosti našla u izolaciji u kakvoj Srbi i Crnogorci nikada nisu bili. Kulminacije te politike bila je NATO agresija na SRJ 1999. godine, što je zemlju od jedva desetak miliona stanovnika, od čega su veliki broj pripadnici nacionalnih manjina, dovelo u sukob sa najmoćnijom vojnom
mašinerijom u istoriji.
Tokom najdramatičnijih trenutaka u novijoj srpskoj istoriji, NATO intervencije 1999. godine, Rusija je bila najaktivnija u pokušajima da se nađe mirno rešenje konflikta. Ta želja krunisana je mirovnim naporima bivšeg ruskog premijera Viktora Černomirdina, koji je s bivšim finskim predsednikom Martijem Ahtisarijem, postigao mirovni dogovor sa tadašnjim predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem. Međutim, postoji sumnja da uloga Rusije i nije bila toliko značajna, već je predstavljala alibi za odobrovoljavanje SRJ da prihvati mirovni plan, a da na njega nije mogla značajnije da utiče. Kako sam Ahtisari ističe, ceo plan kapitulacije Jugoslavije je sačinio NATO, a tražila se samo osoba "kojoj će Milošević predati mač. To je bio Viktor Černomirdin".
Sulud zahtev Beograda
Želja Rusije da se bombardovanje SRJ što pre završi nije uzrokovano samo namerom da se ovaj konflikt brzo reši, već i ogromnim unutrašnjim problemima koje je NATO intervencija prouzrokovala. Nijedan događaj nije izazvao tako oštre reakcije u Rusiji kao NATO agresija na SRJ. U protestima po ruskim gradovima, osim patriotske i konzervativne struje u ruskoj javnosti, priključili su se čak i liberalni ekonomisti, za koje se mislilo da podržavaju američku politiku. Tokom bombardovanja iznenada je stigao predlog sa srpske strane o stvaranju zajednice Rusije, Belorusije i SRJ, koji je bio potpuno nerealan.
Naime, da je taj projekat ostvaren, Rusija bi se našla u ratu sa najmoćnijom vojnom alijansom u istoriji. Bez obzira na to što je taj predlog bio nerealan, zbog pažnje koju je izazvao, pokazao je ruskom rukovodstvu da se konflikt mnogo više tiče ruskih interesa nego što se mislilo. Mada je ovaj predlog načelno prihvaćen, ruska strana je učinila sve da se on ne realizuje. Ova inicijativa ojačala je samo drugi predlog, a to je da se SRJ barem isporuči najmodernije protivvazdušno oružje, kao što je sistem S-300, kako bi mogla adekvatno da se odbrani. Da je to učinjeno, to bi u svakom slučaju pokvarilo odnose Rusije sa SAD i Evropskom unijom, jer bi veliki broj aviona alijanse bio oboren, a ne bi postiglo ništa.
Rat bi najverovatnije duže trajao, žrtve bi bile mnogo veće, ali ishod bi ostao isti. Na žalost, u trenutku kada je doneta politička odluka da NATO interveniše na Kosovu, pitanje pobednika se više nije postavljalo. Uprkos tome, iz dana u dan pritisak javnosti na ruske vlasti postajao je sve veći, a počeli su da se čuju i glasovi da je gaženje međunarodnog pravnog poretka (napad je usledio bez odobrenja Saveta bezbednosti UN) i sve ono što se dešava SRJ u stvari predigra za dešavanja u Rusiji, što je dodatno podizalo tenziju. Zbog toga je, između ostalog, rusko rukovodstvo zdušno tragalo za bilo kakvim mirovnim rešenjem, a protivljenje američkoj intervenciji je tako dramatično pokazao Jevgenij Primakov, tadašnji predsednik ruske vlade, koji je okrenuo svoj avion nasred Atlantika i zbog intervencije otkazao posetu SAD.
Uprkos ulozi u pronalaženju mirnog rešenja, odbijen je predlog da Ruska federacija dobije zonu kontrole na Kosovu i Metohiji. To je objašnjeno mogućnošću da bi to dovelo do podele pokrajine, s obzirom na to da bi se Srbi skoncentrisali u ruskoj zoni, a Albanci u ostalim. Ovako, Albanci su se skoncentrisali u svim delovima pokrajine, a Srbi iz straha i nepoverenja u NATO snage u ogromnom broju izbegli sa Kosova i Metohije.
Putinova era
To je ponovo pokazalo slabost Rusije i pokazalo da su Zapadu ruske usluge potrebne samo kada "srpska strana" treba da se nagovori da sedne za pregovarački sto ili za postizanje nekog dogovora. Čak i države tradicionalni ruski saveznici, kao što su Bugarska i Rumunija, odbile su da joj pruže vazdušni koridor u njenom naporu da prebaci dodatne trupe na Kosovo, a koje bi kontrolisale eventualnu rusku zonu.
Padom Slobodana Miloševića, dolaskom na vlast Vladimira Putina, koji je sprečio dezintegraciju Ruske federacije, američkim ratom protiv terorizma i velikom ekonomskom ekspanzijom Rusije finansiranu prodajom nafte i gasa, okretanjem Srbije Evropskoj uniji, dolazi do nove ere u srpsko-ruskim odnosima, ali posledice novih odnosa će moći na pravi način da se protumače tek sa izvesne istorijske perspektive.
Možemo reći da su odnosi Srba i Rusa kroz četiri veka istorije bili intenzivni, ali često potpomognuti iluzornim predstavama. To se pogotovo odnosi na srpsku stranu. Ono što je karakteristika rusko-srpskih odnosa, a to se prenosi i do današnjeg vremena, jeste sa jedne strane pragmatičnost Rusa, kao je to u nekoliko navrata i objasnio predsednik Vladimir Putin i nerealnost Srba.
Dok su srpske vođe kroz vekove pokušavale zbog slabosti države, koja je gotovo po pravilu imala višestruko jače neprijatelje, pokušavali da upregnu Ruse da se bore za srpske ciljeve, to sa druge strane nije bio slučaj. Sva pozivanja na bratsku i slovensku ljubav, oduševljenje Rusijom je u stvari za motiv imalo da se ruskim oružjem brane srpski interesi. Umesto da odnose sa Rusima razvijaju na obostranu korist, Srbi su pokazivali oduševljenje prema Rusima, samo kad su očekivali da će ih ovi spasti. To je bio i još uvek je neiskren odnos.
To su ruski vladari i te kako dobro videli i znali, pa su prema Srbiji uvek vodili politiku u isključivo svom interesu. Kada im je bila potrebna bliska saradnja, blisko su i sarađivali. Ovo se vidi i dan-danas, kada velika većina Srba želi Rusima da prepusti najvredniju imovinu države, u zamenu za rusku pomoć u odbrani Kosova. Rusija i da hoće, ne može da odbrani Kosovo, ali u skladu sa ruskim ciljevima i željom da ostvare monopolizovani položaj u energetici Evrope, koriste sve mogućnosti kako bi ekonomski, ako već ne mogu politički, kontrolišu ne samo Srbiju, već ceo region Balkana. U svakom slučaju, odnos Rusa prema Srbima je kroz vekove bio mnogo iskreniji i pametniji, nego iluzorne predstave Srba, prema "majčici Rusiji".
Privođenje razumu
Dok su srpske vlasti obično u poslednje dve decenije vodile politiku koja nema veze sa realnošću i neuviđajući dramatične promene u svetskoj politici, Rusi su sa druge strane, pokušavali da odbrane ruske, ali i srpske ciljeve, čak i bolje od samih Srba.
|