Ima brašna, nema vampira

Pod drvenim gredama, pokrivenim belom brašnastom prašinom i paučinom, u huku vodeničnog vitla čuva sećanja na prohujale dane, od Turaka do današnjih dana. Prošlo je ovde paša i subaša, seljaka i gospode sa svih strana, ali niko ne zna, a zidovi ćute, da li se ovde mota neko sličan Savi Savanoviću, srpskom vampiru.
 

Prvi komšija vodenice poslednjih sedam decenija je Radovan Kojić. Odrastao je pored vodeničnog kamena i do sada upamtio pet vlasnika vodenice, a većinu je obučavao i uputio u tajne vodeničarskog zanata.

- U vodenici sam spavao više puta i nikada se ništa nije desilo ni čulo, osim huka vitla i okretanja vodeničnog kamena. Nema ovde nečastivih sila. Kakve vile, vilenjaci i vampiri, to su samo priče, pa da nečega ima, sigurno bi se do sada saznalo, a nijedan od dosadašnjih vodeničara nikada nije ništa neobično video. Ko misli da nečega ima, može noć provesti u vodenici pa će se uveriti da se oko nje ne motaju čudna biće i spodobe - priča on.

Spomenik kulture Vodenica na jazu izdvojenom od Štire stara je po jednima oko 150, a po drugima više od 200 godina. Priča kaže da je njen prvi vlasnik čije se ime pamti bio Radomir Stefanović koji je vodenicu kupio od nekih Crnogoraca kada ih je zov zavičaja odveo iz ovih krajeva. Punih 68 godina vodio je vodenicu da bi je onda od njega kupio Nikola Nikolić koji je 1975. prodaje nekom Avdiji (prezime odneo zaborav) da bi početkom devedesetih postala vlasništvo Milutina Radaljaca koji je ostavlja sinu Željku. Sada je vodenica, koja je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika, u vlasništvu Predraga Stankovića. Osim njega ovde vikendom rade i njegovi sinovi Sveto i Nikola, studenti druge i prve godine DIF-a. Veruje da će nastaviti njegov posao.   Čekam vampiricu - Znam za priče o vampirima koji posećuju vodenice, ali sam noću ovde uvek imao miran san. Ako baš mora, više bih voleo da mi na prozor pokuca neka vampirica nego Sava Savanović - kaže uz osmeh vodeničar Predrag Stanović.

Vampir je jedino biće kome odgovaraju sve krvne grupe i jedina reč iz srpskog jezika koja je prihvaćena u svim svetskim jezicima, a naš najpoznatiji lik sa velikim očnjacima je Sava Savanović, iz pripovetke ''Posle devedeset godina'', Milovana Glišića, po kojoj je snimljen kultni horor ''Leptirica''. On je prema predanju boravio u prastaroj drvenoj vodenici na Rogačici u selu Zarožje, pa se zbog njega pojava ovih krvopija vezuje za sve vodenice.
 

Predrag Stanković, iz Lipničkog Šora kod Loznice, od pre tri godine gazduje vodenicom u Donjoj Ploči. Radi svakodnevno, a zbog posla zna i da zakonači u njoj. Kupio je vodenicu i njen je šesti vlasnik. Nekada je radio u ''Viskozi'', a kada je fabrika propala okrenuo se zemlji. Seje pšenicu i beli kukuruz, a onda je, shvativši da se narod sve više vraća zdravoj, prirodnoj hrani, rešio da ih melje i to u svojoj vodenici.

- Treća je godina otkako sam ovde i skoro da se iz meseca u mesec primećuje kako raste potražnja i broj mušterija. Mnogi su uvideli, neki nažalost iz zdravstvenih razloga, da od projinog brašna dobijenog u vodenici nema zdravije hrane. Mesečno, što za svoje potrebe, što za mušterije sameljem oko tri tone brašna. Dolaze ljudi iz lozničkog kraja, ali i iz Krupnja, Republike Srpske, a sve više je i naših gastarbajtera koji odavde odnesu po 10-20 kilograma brašna da bi daleko od zavičaja uživali u hrani svojih predaka. Radim svakog dana, sem nedelje, i verujem da ću se ovim poslom baviti dugo - kaže dok proverava kako žito pada na kamen i pretvara se u brašno.

Kod njega je kilogram projinog i integralnog crnog brašna 70 dinara, ''nema ni zdravije ni jeftinije hrane'', a gomila džakova brašna koje čeka mušterije i žita koje će uskoro da prođe kroz decenijama staro vodenično kamenje svedoče da posla ima. Pokriven belom prašinom od glave do pete Predrag povremeno uđe u malu sobu u vodenici da ubaci koje drvo u malu peć. Tu tera studen kad stegne vodenicu u zimske dane, a ima i mali televizor da noću ubije vreme. Priču svaki čas prekida zvuk mobilnog, zovu mušterije, pitaju kad da dođu po brašno ili da donesu žito. Takva su došla vremena.

Da se danas sretnu Predrag i vodeničar od pre sto godina, ovaj drugi nikada ne bi pomislio da gleda u kolegu. Iako je 21. vek, brašno ispod vodeničnog kamena je jednako dobro kao i pre 200 godina. Jedino za prvoklasnu proju, onu domaću, pravu i zdravu. U okolini ima još vodenica, ali su manje i nijedna ne radi kao ova. U vreme Drugog svetskog rata imala je tri vodenična kamena, a danas dva. Trenutno radi jedan, pošto nema dovoljno vode, ali Predrag očekuje da će sa više padavina raditi i veći kamen. Mali kamen može da radi neprestano, za sat samelje 10 do 12 kilograma, a veći oko 20 kilograma brašna.

Huči vodenica, drobi se zrno, pretvara u fino brašno. Vodenica melje, podseća na doba kada nije bilo belog hleba, kroasana i svakojakih peciva, na dane kada se do hleba nije stizalo sa nekoliko desetina dinara u džepu, već mnogo teže. Na vreme kad su naše prabake i bake nosile miris brašna duboko u koži, na hranu naših predaka kojoj se polako vraćamo. Živi i dalje vodenica u kojoj su vodeničar i mušterije, bez vila i vampira, ili i oni dolaze ali tako tiho da ih dva veka niko nije video. Ko zna.