Loše pevam, ali volim da kuvam
Godina za ponos. Pamtiće je Branislav Ivanović do kraja života. Naravno, pored uspona bilo je padova, pobede prate i porazi, to je sudbina sportista, ali ono što je uspeo u ovoj godini sigurno će 2012. obezbediti posebno mesto u njegovom srcu.
Postao je kapiten reprezentacije Srbije, sa Čelzijem je osvojio Ligu šampiona, UEFA i FIFA su ga nominovali za najbolji tim Evrope i sveta. Priznanja su stigla i iz Premijer lige (uvršten u Idealni tim za sezonu 2011-12), kao i iz njegove Srbije, gde ga je FSS upravo izabrao za Igrača godine.
Svi ovi uspesi nosi promenili našeg Baneta. Ostao je isti, nenametljiv, ali mora da se navikava da je sad stalno u žiži. Kako u Srbiji, tako i u Engleskoj, u njegovom Čelziju.
Ovih dana kapiten reprezentacije Srbije i defanzivac londonske ekipe odgovarao je na pitanja navijača "plavaca" koji su preko društvene mreže Tviter mogli da pitaju sve što ih interesuje. Povod je bilo i to što je Branislav Ivanović treću godinu zaredom nominovan za Čelzijevog igrača godine.
"To je velika stvar za mene jer znam da u ekipi imamo velike igrače, a takvo priznanje govori da tokom čitave sezone igram konstantno dobro. Za mene je to jedna od najvažnijih stvari i zato sam veoma ponosan i srećan", kazao je Ivanović.
Prošlo je skoro pet godina otkad je iz moskovske Lokomotive stigao u Čelzi i u međuvremenu postao jedan od najcenjenijih defanzivaca u Premijer ligi. Naravno, za tako nešto bilo je potrebno mnogo žrtve i odricanja.
"Svaki dečak kad počne da trenira sanja da jednog dana osvaja trofeje i igra u nekom velikom klubu. Da bi se do toga stiglo potrebno je izuzetno mnogo rada i da se puno različitih stvari dogodi. Svi mi naporno treniramo i veoma smo srećni što radimo posao koji volimo, što je veoma važno u životu".
Jedno od pitanja za Ivanovića bilo je i na koga se ugledao kao mali, a on je rekao da je to bio Dragan Stojković Piksi. Pričao je i o mnogim nefudbalskim stvarima. Zanimljiv odgovor dao je na pitanje koje mu je omiljeno jelo:
"Volim da kuvam i da spremam različita jela. Srećan sam kad pokušam da napravim nešto novo, ali volim i srpsku hranu", otkrio je defanzivac Čelzija.
Za razliku od kuvanja, pevanje mu baš ne ide od ruke. Tako je navijačima Čelzija otkrio da mu je mobilni telefon uvek utišan, da nema omiljenu melodiju i da najgori muzički ukus u ekipi ima upravo on.
Pitali su navijači Čelzija zašto je izabrao broj dva na leđima.
"Tokom čitave karijere nosio sam broj 2 ili 6. "Dvojku" sam imao i u mladoj reprezentaciji Srbije i kad sam došao u Čelzi i video da je taj broj slobodan, bio sam veoma srećan. Odmah sam ga prigrabio i nadam se da ga nikad neću menjati", glasio je odgovor.
Imao je Ivanović tokom igranja u Premijer ligi prilike da se nadmeće sa nekim od najboljih svetskih napadača. Na pitanje koga je najteže čuvati, odgovara:
"Mnogo je sjajnih strelaca i kvalitetnih fudbalera u Premijer ligi, mnogo je različitih tipova igrača, a Vejn Runi je jedan od onih protiv kojih se uvek jako teško nadmećete. U svakom engleskom timu po pravilu su napadači najbolji igrači i mi iz odbrane moramo tokom čitavog meča da budemo fokusirani i oprezni. Srećan sam što sam u Čelziju igrao i igram pored sjajnih napadača, Didijea Drogbe i Fernanda Toresa. Protiv Toresa sam imao prilike da se nadmećem ranije dok je bio u Liverpulu, a srećom, nikad na suprotnoj strani nisam imao Drogbu".