U sirotinjskom domu praznična trpeza

Spremićemo i tortu i kolače: Svetomir, Snežana i Tamara Stamenković

 

U kući nas željno očekuju jer smo najavili donaciju od 100 evra koji je poslala dugogodišnja čitateljaka "Vesti" iz Nirnberga, i paket s odećom za Tamaru, dar naše blagodarne dobrotvorke Ksenije Naumović. Pre toga, na kućnu adresu stigla im je pomoć od Marine iz Beča, u iznosu od 30 evra.

U malenoj kući, u sobi gde pucketa vatra, oko šporeta, okupili se Svetomir, Snežana i Tamara.
- Tu provodimo vreme, i danju i noću, kuvamo, jedemo, Tamara uči, spavamo - kaže Snežana.

Paket iz Ciriha Veliki izbor: Tamara Stamenković Tamara otvara paket sa odećom koji je dobila od dobrotvorke Ksenije Naumović. Vidi se znatiželja deteta, u garderobi oskudeva, a svaki dan putuje do Vranja, gde pohađa prvi razred Srednje elektrotehničke škole. Plaća mesečnu kartu oko 4.000 dinara, toliko troši i na doručak, koji plaća u školskoj menzi. Ukupno 8.000, skoro cela majčina penzija. U paketu ima džempera, pantalona, bluza, od svega po malo. Jedino što su, uglavnom, veći brojevi, pa Tamara većinu neće moći da ih nosi dok se ne skrate ili suze. Veliki su i za Snežanu jer je ona sitnija od ćerke. - Ništa se neće baciti, ostavićemo u ormanu, a zatrebaće kad se najmanje nadamo - ističe Snežana.

Imaju jedan krevet u kome spavaju Svetomir i Snežana, a drugi, poljski, na kome spava Tamara, unose i razvlače pored šporeta gde je najtoplije.

Raduju se donacijama, posebno novcu koji će im omogućiti da, kao ljudi, dostojanstveno proslave nastupajuće praznike, Novu godinu i Božić.

- Dobili smo više nego što je Snežanina penzija od 12.200 dinara (120 evra). Mnogo smo se obradovali i zato puno hvala našim dobrotvorima. Muke su svakodnevne, moramo da ih podnosimo zbog Tamare koja je smisao naših života. Njoj želimo da priuštimo nešto bolje za nastupajuće praznike, pa da joj i cela godina bude takva - kaže Svetomir.

On je invalid, sa jednom nogom kraćom 16 centimetara od druge. Na desno oko skoro da ne vidi. Ali, to mu ne smeta da svakog jutra odlazi i traži posao kod ljudi u okruženju i Vranjskoj Banji. Nemaju imanja, pa žive od njegovih nadnica i Snežanine penzije.

- Posla nema uvek, ovo je malo mesto. Svi me znaju, znaju da smo sa Snežanom ubogi invalidi koji se bore da svom detetu omoguće da normalno odrasta. I zovu me, čim se ukaže prilika za rad. Naravno, zahvaljući razumevanju seljana zovu me i kad neko umre da iskopam grob. Dnevnica je tri evra, ali dobijem od porodice pokojnika hranu, a to nam puno znači, posebno Tamari jer se raduje kad pojede neki dobar kolač ili komad torte.

- U poslednje vreme, međutim, izbegavam da kopam grobove, kažem da me bolest uhvatila pod svoje, a istina je, ubi me reuma. Burgija u zglobovima, ponekad mi se bolovi čine nesnosnom. Nemam novca za neke masti koje pomažu, nemam ni za lekove - priča Svetomir.

Snežana, dok gega, jer ima velike probleme sa nogama od rođenja, kroz suze i osmeh, govori kako će sada da Tamari napravi kolače i tortu.

- Dete, voli slatke stvari i ovo je prilika, praznici su, da je počastimo. Zato, hvala dobrotvorima, hvala im, neka im Bogomladenac Hristos donese veliku radost u domu, baš kao i nama - kaže Snežana i pokriva lice jer joj nadolaze suze radosnice.

Snežana i Svetomir ne žale novac koji je potreban Tamari, žele da im dete završi školu, da se ponose njome, dobili su je kasno i čuvaju ga kao malo vode na dlanu.

Tamara nam govori da je položila prvi razred srednje škole sa dobrim uspehom, da nema jedinica i da joj je to najvažnije. Voli da ide u školu, ima mnogo drugarica i lepo joj je. Kući kad dođe odmah sedne i uči, sama se snalazi, neka ko da joj pokaže, uveče prošeta sa drugaricama po selu, a onda kući gde obožava da gleda televiziski program, posebno takmičenja mladih pevača.

Odlazimo od ove porodice, od požrtvovanih roditelja, invalida, koji se svakodnevno bore sa surovom životnom realnošću da svojoj ćerki jedinici obezbede što pristojnije uslove za školovanje i život.