Beskućnik iz Zaječara postao milioner

Uhapšen jer je radio svoj posao na groblju, na njemu i živeo posle zatvora

Zbog nepravednog robijanja, država je Draganu presudila isplatu od 2.800.000 dinara. Dragan, koji je celog života mukotrpno zarađivao za hleb uopšte ne pokazuje da mu je bar malo lakše, ili drago, zbog ovolikog novca.

"Pa šta ću s tim? Podeliću deci i kupiti krov nad glavom, da me niko ne isteruje. I to će se potrošiti. Kamo sreće da me vlast nikada nije ovako nagradila..."

"Odakle da počnem, vidiš da više nisam čovek... Nema od mene ništa, džaba pare, nema novca koji će mi vratiti život...", počinje, skoro šapatom, Dragan dok mu cigareta podrhtava u ruci.

Dragan je grobar. Tog 20. oktobra 2003. godine radio je kao i svakog običnog dana. Bilo je oko 8.45.

"Bio sam na parceli 35, kad odjednom troja kola, policija, pitaju me za ime, pa lisice na ruke. 'Što?', pitam ja, a oni me odvezli u stanicu. Mučili me dok nisam potpisao neki papir, a tek oko ponoći, kad je došla advokatica, doznam da sam potpisao kako sam ubio Mariju Topalović! I od onda kreće sve...", zastaje Dragan, pa ozbiljno, odlučno kaže: "I hoću i ovo da pišeš. Mučili me u policiji. Ne sanjam zatvor, ne sanjam tamošnje muke, samo sanjam njih kako me muče. Rekao sam sve na suđenju, poimence svakog od njih..."

Uhapšen jer je održavao grob

Marija Topalović ubijena je i opljačkana decembra 2002. godine u svojoj kući u Zaječaru. Posle Draganovog hapšenja policija je na konferenciji za štampu saopštila da su danima pratili ko posećuje njen grob. Dragan je bio sumnjiv jer je više puta na njemu sadio cveće, pa su policajci pomislili da to radi jer ga grize savest. Dragan objašnjava da je samo radio svoj posao, kao i na svakom drugom grobu. Ubistvo Marije Topalović i danas je nerasvetljeno.

Kad su ga uhapsili, bio je blatnjav. Pre nego što su ga uveli u stanicu, izvršili su, kako kaže, "ličnu higijenu".

"Uzeli onaj šmrk što se peru kola, pa po mojim cipelama, da očiste blato s groblja. Noge su mi bile mokre, ja uplašen, nisam čovek. Onda me uveli, seo sam, vezali mi ruke na leđa lisicama. Tražim vodu, oni donesu čašu, spuste je ispred na sto. 'Pij!' A, kako kad mi ruke na leđima?!? Izuli me, tukli po bosim tabanima pendrekom, pa terali da se šetam. Stavili mi genitalije u fioku, kao hoće da je zatvore, stavljali mi kesu na glavu. Sve sam to rekao sudiji...", širi Dragan ruke nemoćno.

Posle priznanja otišao je u pritvor. Za 38 meseci imao je desetak poseta. Otac, koji je preminuo dok je bio u pritvoru, nije ga nijednom obišao, mislio je da je ubica. Imao je osnovno u zatvoru, hranu, krevet, lekarsku negu, nije bilo problema sa čuvarima i ostalim zatvorenicima.

"Jedan mladić iz naše sobe, njega ću pamtiti, bio je osumnjičen za ubistvo. Pokušao je da se obesi, ja sam ga skinuo s cevi WC-a, al' posle se ipak ubio na istom mestu. Još ću pamtiti koliko mi nedostajao dan, i oblak, i sunce. Za sve vreme, samo zamisli, pa te zabole oči, za sve vreme sam iz sobe izlazio dva puta na dan po 15 minuta. Obolela mi oba oka", kaže on i navodi da je najgore od svega bilo što leži nevin.

Niti je poznavao ubijenu ženu, niti je znao gde joj je kuća.

"Bio sam bezvredan, ništak, bez ponosa, sve mi se srušilo. Ne bih bio živ bez šake lekova za smirenje, popio sam za jedan kamion, a pre zatvora znao sam samo za andol. I bilo mi krivo, mnogo, što su svi pisali da sam ubica, jedino nisam izašao u onu novinu za ručni rad, onu što se štrika...", ogorčen je Dragan.

U slobodu je ušao pešice, pet kilometara od zatvora do grada. Kad ga je ćerka videla na vratima, ozareno je kazala mužu: "Stigo Deda Mraz". Bio je 28. decembar 2006. godine.

"Kad sam izašao, najčudnije mi je bilo što sam slobodan. I što nisam znao da koristim novac. Ćerka mi da pare, ja ne znam ni šta, ni koliko košta, ni koliki kusur treba da mi vrate, u zatvoru je bilo sve na potvrde...", dodaje Dragan, koji je živeo kod ćerke nekoliko meseci, a onda se osetio suvišnim.

"Šta ću, ima ona svoju porodicu. Otišo sam, al’ nisam imao gde da odem. Pustili me da živim ovde, u ovom pomoćnom objektu na groblju. Spavao sam na stolu, ko mrtvak, pet godina, jeo šta stignem, ponekad su me poslužili na pomanama, davali koji dinar kad spustim pokojnika u raku. Ovde sam se prao, kupao, jeo, spavao", pokazuje Dragan, a kroz prozor štrče nadgrobni spomenici.

Grob ubijene žene zaobilazi u luku. Pokazale mu kolege gde se nalazi i neće u blizini ni da prođe. Sve ide izokola, teško mu, kaže. Živi i dalje na lekovima. Oboleo je od srca, pa mu je sad lekar prepisao bolovanje, skoro mesec i po dana. Ima fobiju od zatvorenog prostora. Kad spava, nema sile da su vrata sobe zatvorena. Jedina su mu uteha, kaže, dve ćerke bliznakinje i dvojica sinova iz prethodna tri braka.

Sad je opet oženjen, ima sina od 25 meseci. Skućio se s porodicom tek pre dvadesetak dana, tad je našao stan. Priča Dragan, a pogled mu maglovit, dalek, ko da gleda, a ne vidi. A kad pomene novac, onaj od države, s gnušanjem slegne ramena i dobaci: "Džaba nam takva država kad ima cenu i za jedan ljudski život" kaže Dragan.