Majmun odgajan kao čovek umro od slomljenog srca
Cilj eksperimenta je bio da se utvrdi da li je jezička sposobnost urođena, odnosno da li majmuni mogu da nauče da komuniciraju ljudskim jezikom znakova. Nim je dobro savladao jezik znakova kakvim se služe gluvonemi i omogućio je dragocene uvide u psihologiju i lingvističke sposobnosti šimpanzi.
Ali, uprkos činjenici da ga je Stefani Lafarž u svom porodičnom domu u Njujorku podizala jednako kao i svoje sedmoro dece, a kao bebu ga čak i nekoliko meseci sama dojila, ipak nije postao više nalik čoveku. Kada je počeo polno da sazreva, postao je ljubomoran na supruga La Faržove i pravio je haos u njihovom domaćinstvu, tako da je morao da bude preseljen na Univerzitet Kolumbija.
U međuvremenu je živeo u duhu sedamdesetih: uživao je u brzoj vožnji, pio pivo, povremeno pušio marihuanu i potao medijska zvezda, pojavivši se čak i na naslovnoj strani prestižnog "Njujork tajmsa". Na Univerzitetu ga je čekao mnogo mirniji život, posvećen nauci. Pod vođstvom sudentkinje psihologije Laure Petito savladao je na stotine novih jezičkih znakova, ali je sa daljim odrastanjem menjao i ćud.
Mada još veseo i prvržen bliskim osobama, postajao je agresivniji. Napao je nekoliko ljudi koji su ga obučavali, a samu Petitovu je ujeo toliko jako da su morali da joj stave 37 kopči.
Herb Teres, profesor psihologije na Univerzitetu Kolumbija koji je sve vreme rukovodio eksperimentom, tada je odlučio da ga vrati na Institut za proučavanje primata u Oklahomi, odakle ga je uzeo kao mladunče. Prvi put suočen sa pripadnicima sopstvene vrste, Nim je bio zbunjen i uplašen i imao je velikih problema da se prilagodi. Polako se navikavao uz pomoć negovatelja Boba Ingersola, svog omiljenog trenera i druga u igri, ali stvari su ponovo krenule lošim tokom.
Institutu je nestalo novca, pa je Nim smešten u jednu instituciju u Njujorku, gde je držan u tesnom kavezu i podvrgavan eksperimentima. Zahvaljujući njegovoj medijskoj popularnosti, formirao se pokret koji je tražio da bude pušten na slobodu, te je završio na Blek Bjuti ranču u Teksasu, utočištu za napuštene i zlostavljane životinje.
Bez prijatelja među šimpanzama i ljudima, tu je živeo izolovanim i usamljenim životom, uz povremene provale besa i agresivnosti. Uginuo je u 26. godini, daleko ispod očekivanog životnog veka za šimpanzu, koji iznosi i do 60 godina. Tome su sigurno doprineli česti stresovi, ali njegov trener i drug u igri Bob Ingersol smatra da je umro pre svega od slomljenog srca, zbog odvajanja od ljudi koje je voleo. To mišljenje je izneo i u novoj dokumentarnoj TV seriji, koja od 20. decembra počinje da se prikazuje na kanalu HBO.