Pacovski kanali (7): Tajna pomoć Svete stolice

Među optuženima ima oko 50 osoba koje su došle iz inostranstva u Jugoslaviju da bi vršile teror i obavljale špijunski rad. Za preostale 93 osobe očekuje se zaključenje istrage. U održavanju ovog procesa nema ničeg novog što bi se moglo zapaziti.

Optužbe Jugoslavije protiv Vatikana i hrvatskog klera u inostranstvu, naročito protiv nekih najuplivnijih osoba, iznesene su u jednom vrlo dobro spremljenom izveštaju. Da se ne bi ostalo na jednostranoj optužbi, iznosi se ko najviše iz Rima radi protiv Jugoslavije. Optužnica kaže da naročito sramnu ulogu u potjecaju i pomoći koju su dali optuženim i drugim kriminalcima, špijunima i ustaškim diverzantima imaju vatikanski krugovi i viši katolički kler u inostranstvu.

Bratstvo sv. Jeronima u Rimu, koje je u tijesnim odnosima sa Vatikanom, a naročito učesnik u ofanzivi na Kozari pop Krunoslav Draganović, monsinjor Madarec, fra Mandić, fra Golik, Jole Bujanovic i drugi, pružaju zaklon najvećim ustaškim teroristima da bi ih zatim poslali u našu zemlju. Oni organiziraju horske pjesme pred vatikanskom javnošću i na vatikanskom radiju, oni su uveli ovaj hor na prijem kod pape koji je izrazio svoju očinsku brigu za ustaške emigrante i udijelio im svoj blagoslov..." Usledila je tišina umesto odgovora.
 

Ustaše čuvaju magacine

Draganović se širom Evrope angažovao i na zapošljavanju bivših ustaških vojnika kao čuvara magacina savezničkih trupa. Na taj način, "zlatni sveštenik" pokušao je i manje važnim ustašama da stavi do znanja kako kler misli na njih.

Pacovski kanali su plaćani iz različitih izvora. Za ostvarivanje cilja bilo je nebitno da li je novac opljačkan, da li je poklon ili redovni oblik finansiranja. Ovo poslednje je bilo najvažnije. Ko je to legalno plaćao pacovske kanale?

Kada se sve uzme u obzir, glavni finansijer Hrvatske bratovštine sv. Jeronim bio je Vatikan. Novac je stizao od Secretaria di stato, odnosno od državnog sekretarijata Vatikana. Neposrednu isplatu novca obavljala je Pontificia Commišione di Ašisteza. Na osnovu raspoložive dokumentacije, ustanovljeno je da je Vatikan finansirao Zavod u punom obliku do 1947. godine.

Ovaj novac je obezbeđen direktnim dogovorom sa papom Pijom XII prilikom prijema hrvatske delegacije koju je 1945. u Vatikan doveo rektor ustaškog univerziteta u Zagrebu i ustaški pukovnik dr Stjepan Horvat. Kada se hrvatska emigracija već snašla u iseljeništvu, iz dijaspore je stizala pomoć istomišljenicima koji su se sklanjali od pravde.

Samo katolička organizacija National Chatolik Njelfare Conference iz SAD platila je ustaškoj emigraciji oko 10 miliona dolara. Draganović je mesečno raspolagao sa 100.000 lira apanaže. Glavni finansijer iz Amerike bio je niko drugi do bivši američki pukovnik, kasnije monsinjor Lendi koji je bio i lični prijatelj Krunoslava Draganovića još iz predratnih dana.

Pacovske kanale su svesno ili nesvesno finansirali i mnogi sveštenici ličnim prilozima u čemu je posle rata zapaženu ulogu imao i Stefan Lacković, bivši lični sekretar nadbiskupa Alojzija Stepinca.
 

Špijunaža za Zapad

Još nije u celosti otkriveno koliko je zlata bivše NDH bilo iskorišćeno za finansiranje pacovskih kanala, ali je poznato da je cela dokumentacija o zlatu dospela u ruke Draganoviću koji je savršeno znao gde su novac i zlato pohranjeni. Jedan od pomagača Bratovštine svetog Jeronima bila je i veoma bogata i uticajna katolička organizacija Paks Romana, čiju je špansku filijalu vodio dr Dragutin Kamber.

Draganović je u posleratnim godinama bio predan uspostavljanju kontakata sa zapadnim obaveštajnim službama. Centar saradnje bilo je američko izaslanstvo pri Vatikanu, gde je Draganović imao česte susrete sa Mironom Tejlorom i monsinjorom Endrjuom Lendijem, koji je bio jedan od operativnih finansijera pacovskih kanala, bar s one strane koja se ticala onih koje je evakuisala crkva.

Regrutovanje Američki obaveštajci su 1959. obnovili saradnju s Draganovićem, s tim što agenti koji su to tad učinili nisu znali da je veza postojala i ranije. Tokom tog re-regrutovanja Draganoviću su data i dva nova kodna imena - Dynamo i dr Fabiano. Za kontakt je bio zadužen američki obaveštajni oficir Franko (čije je pravo ime bilo Bruno Francazi) iz odeljenja vojne kontraobeveštajne službe (CIC) u Veroni. Pokušavajući da stupi u kontakt s Draganovićem, Franko je pokušao da do njega dođe u Svetom Jeronimu, ali nije uspeo jer Draganović mesecima već više nije bio tamo. Ipak, uz nepoverljive lokalne sveštenike Franko dobija telefonski poziv i dvojica špijuna se sastaju, o čemu je Franko sačinio službenu belešku 2. maja 1959, dokument koji je CIA deklasifikovala februara 1998. "Sastali smo se u Rimu, u Draganovićevom stanu na adresi Pensione Santa Caterina, Via Po broj 2, a sastanak je trajao od 19 do 21,30. Odmah kad smo se sreli Draganović je tražio da se legitimišem. Rekao mi je tokom večeri da je poznavao agenta Vilijama Gauvena (CIC iz Salcburga) s kojim je lepo radio i imao prisne odnose". Izveštaj o kojem će u idućem nastavku biti više reči postao je krunski dokument prema kojem se razotkrila veza saradnje američkih obaveštajaca i Krunoslava Draganovića.

Na sastanke sa obaveštajcima Draganović je mudro slao svog saradnika inženjera Karla Mihta. Posle 1945. godine Draganović se odlučio na stvaranje sopstvenog obaveštajnog punkta i to u Trstu, što je bilo idealno mesto zbog blizine jugoslovenske granice. Delegat novog špijunskog punkta bio je Stanko Golik koji je kao jedini zadatak imao da iz Jugoslavije izvuče preostale ustaške vođe. Za transport pošte iz Italije u Hrvatsku, Draganović je koristio sveštenike koji nisu pretresani ili smatrani naročito sumnjivim.

Malo je poznato i da su se u Rimu sreli Krunoslav Draganović i poznati ustaški koljač Ljubo Miloš. To se dogodilo 17. oktobra kada je Miloš došao do Zavoda tražeći da mu Draganović obezbedi novac za teroristički upad koji je planiran za 10. april. Draganović je nerado Milošu dao dva miliona lira za tajnu operaciju nazvanu "10. travanj".

Takođe, Vatikan nikada nije imao primedbi na Draganovićev rad, ali ćutanje Svete stolice trebalo bi prevashodno vezati za Stepinca. Dok je zagrebački nadbiskup bio živ Draganovića, jednostavno rečeno, niko nije smeo da dira, a daleko od toga da on nije imao neprijatelje kako u katoličkom kleru i emigraciji, tako i u Vatikanu. Jednostavno, veza Stepinac - papa Pije XII bila je jača od svih drugih.

Tek sa hapšenjem Stepinca, Draganovićeve pozicije u Vatikanu su počele da se ljuljaju. Papa se nije tek tako odrekao usluga "zlatnog sveštenika", ali je vremenom postajalo sve jasnije da se Vatikan polako ograđuje od Draganovića. Na njegove poruke više niko nije odgovarao, a propali su i svi pokušaji za prijem kod pape.

 

Sutra: Pacovski kanali (8): Pratio poglavnika do Đenove