Od čega živi sirotinja (2): Polovne gaće za 20 dinara

Pijaca je bogata polovnom robom, ima tu starih elekričnih šporeta koji se prodaju za 80 evra, mašine za 120. Kažu da je sve ispravno, daju garanciju usmenu, naravno. Ima i starih televizora, od 30 do 70 evra za grundig prodavac priznaje da je pokvaren.
- Ne znam šta mu bi, odjednom je zamirisao na dim od paljevine. Marka je ekstra kad se popravi nema boljeg - garantuje kvalitet Elvis M. iz Bujanovca.

Nakit za studiranje Dimitrije G. iz Vranja morao je da proda zlatan nakit odskoro preminule supruge, kako bi mogao da iškoluje ćerke u Beogradu. - Supruga je iznenada umrla, ja ostao sam. Imam činovničku platu, sačekao sam da prođe godina dana od smrti supruge, jer se do tada ne iznosi ništa. Onda sam otvorio natkasnu, pokupio zlatne napoleone koje je dobila od roditelja, prstenje, narukvice, ogrlice, sve što sam joj u srećna vremena kupovao iz ljubavi. Isplakao sam se nad nakitom, a onda otišao u zlataru gde su ga izmerili na vagu i dali mi novac na ruke. Obe ćerke su ove jeseni završile fakultete. Jedna lekar, druga pravnik, a obe nemaju posla.

U neposrednoj blizini 78-godišnja Stana K. iz obližnjeg bujanovačkog sela prodaje vunene čarape, rukavice, dva džempera, pulover, koje je nekada ručno isplela.
- Sve je pocepano, ali nije strašno, čarape imaju rupe odozdo i mogu da se zakrpe, ali nisam imala istu boju konca. Džemper je snaja peglajući oprljila, ali dobar je.

Uostalom, sve ću to prodati, mnogo se teške sirotinje namnožilo, a ko da ne kupi vunene čarape za 100 dinara ili oprljen džemper za 200 - hvali svoju robu baka Stana.
Vida I. ima 44 godine i pali cigaretu za cigaretom, kaže da je izbegla sa porodicom iz Metohije. Prodaje ono što pokupi od prijatelja po kućama. Zaradi sebi i suprugu za cigarete, a to je dnevno po četiri kutije, onih od 100 dinara.

- Slabo jedemo, slabo pijemo, nosimo to što imamo dok se ne raspadne, a tugu za domom i imanjem koje je zaraslo u korov ubijamo cigaretama, bez kojih ne možemo. Radimo privatno u Bujanovcu, čistimo kuće, dvorišta. Dobijemo po 500 dinara za dan i jedan obrok, ali i sakupimo sve stvari koje su oni nameravali da bace na đubrište.

- Sve to donesemo kući, pokrijemo jednom starom ceradom, a onda ponedeljkom prodajemo. Roba je svakojaka, od zavesa sa rupicama od moljaca, raznih tapiserija, pa do lonaca, šerpi, rasljuskanih spolja i iznutra, do raznih šolja. Sve neoprano. Roba košta od 20 dinara do 300, svejedno da l" je oprana - mudruje Vida i pali cigaretu.

Najubedljiviji prizor trenutne bede u Srbiji se vidi na jednom ćošku gde na novinskim hartijama stara Romkinja prodaje gaće i čarape, nošene naravno. Nazifa B. iz vranjskog sela navodi da mora da se radi, jer su ovo poslednja vremena, ali dok su oči otvorene mora da se živi.

- Nosimo, sinko, gaće i čarape, peremo sa vruću vodu, posebno gaće da ne požute mnogo, pa kad vidimo da će da se pocepaju, peglamo i donosimo na pijacu. Smeješ se, nije smešno, prvo ima veća sirotinja od nas, i kod vas Srba, pa sve prodamo, 20 dinara komad. Uzmem bolje pare nego ovaj ovde što je doneo harmoniku, kaže čuvena marka, i traži 400 evra. Donosi je svakog ponedeljka i vraća je - kaže Nazifa.
Poslednjih godina život je pao na bagatelu.

- Živ ćovek u grob ne može, a opet svi smo, brate, živi mrtvaci. Šta je, bre, ovo. Sušamo na televiziju da ima grdnih lopova, da se hapse.... Šta imamo mi od toga. Država kad uhvati lopova - metak u čelo, pa neka se seti neko da krade milione. Nama hleba treba, posao deci da rade, da stvaraju porodicu, da imaju smisao u životu. Eh, kad se setim kako smo psovali 90-ih u redovima zejtin i brašno! Kamo sreće da se vrate ta vremena, napišite slobodno, tada nismo gladovali. Recite onim glavešinama u Beograd neka daju hleba ako žele da imaju narod da glasa - kaže jedan naš sagovornik iz Vladičinog Hana, gde, kaže, caruje beda jer ne radi niti jedna fabrika.
 

Nošene čarape Za sklepanom tezgom Milena V. iz Vranja sa svojom kumom postavlja robu iz budžaka. Letnje cipele, izgužvane i iskrivljene, za samo 100 dinara, zimske čarape, nošene, ali čiste za 20 dinara po paru. - Sve što je bilo u kući iznela sam na pijacu i prodala. Uglavnom odeću i obuću, sve iznošeno, ali zdravo. Ovo radim da bih sina iškolovala. Na trećoj je godini ekonomije, a muči se kao Isus. Studira u Beogradu, stanuje u nekoj šupi, a da li redovno jede, ili ne, ne znam. Suprug radi u jednom privatizovanom preduzeću za minimalac. Ja čuvam jednu babu za 5.000 dinara i ona mi daje stare stvari. Imamo i ćerku koja je završila višu školu i nema posla - jada se 52-godišnja Milena.

Sutra: Od čega živi sirotinja (3): Riznica u kontejneru