Mesto na kojem se spiraju gresi...i umire
“Maramicama smo prekrivali lice da bismo makar donekle ublažili neprijatan miris koji se širi ulicama Varanasija, najstarijeg živog grada na svetu, “grada svetlosti”, na obali svetog Ganga, koji je za hindu vernike isto što i Jerusalim za hrišćane. Polako smo se spuštali kamenim stepeništem, koje se zove “ghata”, kada se pred nama ukazao nestvaran prizor večernje molitve. Ostvetljeni bakljama, u svečanim odorama, sveštenici iz najviše kaste – brahmana, uz zvuke himne obavljali su ritual, koji se ne menja već više od 3.000 godina “Ganga Aarti”. Ghate su bile prepune vernika, ali i radoznalih turista, koji su, činilo se, takođe bili kao opčinjeni.
U toj magičnoj atmosferi, spustila sam se polako na poslednji stepenik, do same reke. Dečak sa velikom korpom u kojoj je bilo mnoštvo jednakih korpica od lista banane, sa svećama i žutim cvećem, sa osmehom mi je ponudio da uzmem jednu od njih.
- Sto rupija, madam! To je moj biznis! – dodao je potom. Sto rupija je, inače, oko dva dolara.
Zapalila sam je i lagano spustila u vodu, otplovila je kao i stotine drugih kao molitva za duše umrlih. Induskinja pored mene učinila je isto, ali je još šakom zahvatila vodu iz Ganga, umila se, a zatim popila nekoliko gutljaja. Pogledala sam okolo. Sve su učinile isto.
“Ovde je čast biti spaljen”
Stomak mi se grčio. Setila sam se nedavno pročitanog podatka Svetske zdravstvene organizacije da 80 odsto otpada koje se izbacuje u Gang čini kanalizacija, da je koncentracija fekalnih materija na nekim mestima tri stotine puta veća od dozvoljene za kupanje. Ali, smrt na Gangu je za hindu vernike oduvek uzvišeni cilj, kraj perioda mučne reinkarnacije i ovozemaljskog života, dostizanje “mokše”, hindu nirvane. Gang je oduvek i mesto gde živi mogu da “operu” svoje grehe. To se čini ujutru, u vreme izlaska sunca.
U cik zore ponovo idemo istom ulicom i spuštamo se istim stepenicama prema Gangu. Na njima i dalje sede prosjaci sveci, namazani pepelom i sa trorogom u ruci, što je znak da su sledbenici Šive, tvorca Varanasija. Desetine čamaca prepunih turista već uveliko tiho plove duž obale reke.
- Sada ćete videti obred kupanja u vreme izlaska sunca. Plovićemo duž obale do malog krematorijuma, a zatim nazad do velikog krematorijuma. Čast je biti tu spaljen, kao i da tvoj prah bude posut u Gang upravo ovde – objasnio nam je vodič.
Pogledom sam prešla po samoj obali gde je plivalo smeće.
- Samo da ne priđemo baš blizu krematorijuma, ili da ne naiđemo na leš u vodi – pomislih.
Stotine i stotine ljudi, porodice sa decom, muškarci u donjem vešu, žene u sarijima, radosno su skakali u vodu, gnjurali, prskali se, pili je iz šaka kao svetu, ne obraćajući pažnju na radoznale turiste koji su ih snimali i gledali uglavnom sa nevericom. Pojedini su stajali u vodi do pojasa i izgovarali molitve. Smenjivale su se grupe kupača i perača veša, koji su ga lupali o specijalne kamene ploče. Tu se pere veš celog grada, a zatim pažljivo prostire na prašnjave stene, između kravljih balega.
Pored malog krematorijuma, sazidanog od crvenog kamena, lagano se vijorio dim. Vodič kaže da se u samoj zgradi spaljuju bogati, a siromašniji napolju – na nevelikoj betonskoj ploči. Tu je ostala nedogorela cepanica, a nekoliko pasa se uporno muvalo i nešto povremeno jelo. Probijajući se između drugih čamaca, krenusmo nazad, prema velikom krematorijumu na Manikarnika gath. Na jednom od starih zidova, tik iznad vode pisalo je “Fortunate are the people who reside on the banks of Ganga”. Nedaleko, na dva ogromna stuba – slike Šive i Parvati.
“Pogledajte, leš!”
Ponovo kupači. “Pogledajte, leš!”, viknuo je neko iz našeg čamca. Kada smo se malo bolje zagledali, sa olakšanjem smo videli da pored pliva samo lutka od slame, koja je umesto glave imala crveni zavežljaj.
- U tom crvenom zavežljaju se nalaze pepeo, nesagoreli delovi tela, zubi, kosti. Neki te zavežljaje jednostavno bacaju u vodu, a neki prave lutke – objasnio nam je smireno naš vodič Mohar.
Sa druge strane čamca se začulo “Ganga market, Ganga market”. Približavao se čamac sa suvenirima.
- Izvolite ogrlice, narukvice, prstenje, suvenire. Sve imamo – poslovno je objašnjavao mladić na engleskom, ali je ubrzo otplovio shvativši očigledno da u tom trenutku na našem čamcu neće naći mušterije.
Plovili smo dalje prema velikom krematorijumu dok se sunce sa druge strane reke polako dizalo iznad horizonta. Vesla su skoro bešumno klizila po reci, praveći tamno sive, prljave, mehuriće. Na površinu vode su povremeno isplivavale glave riba, hvatajući vazduh.
“Da li se lovi riba iz Ganga?”, upitala sam vodiča. “Ne, zabranjeno je”, odgovorio je. “Uh, hvala bogu, makar to”, pomislih, prisećajući se ribe koju su prodavali na trotoaru. I iz velikog krematorijuma, odnosno sa betonske ploče se takođe viorio dim, i oko njega su se takođe vrzmali psi i divlje krave. Iza gomile naslaganih drva pojavila se povorka muškaraca koja je donela još jedno telo na nosilima, zamotano u beli čaršav, spremno za kremaciju, a potom za posipanje praha u reku.
Približavao nam se čamac sa kojeg su se glasno čuli zvuci molitve. U njemu televizor i video, koji je nešto pokazivao.
- Kupite video diskove večernje molitve. Samo sto rupija. Izvolite pogledajte – predlagao je prodavac.
Vratili smo se na obalu skoro bez reči, dalje preskakali blato, đubre i balege. Provlačili smo se između vernika koji su se zadovoljno sušili na jutarnjem suncu. Uz miris paljevine, napuštali smo obalu grada koji se ne menja. Nismo došli ovde ni da speremo grehove, ni da umremo. Ali u Varanasiju ima mesta i za jedne i za druge. I za one kojima je bliskost smrti obična stvar, i za one kod kojih izaziva jezu. I za one na obali i za one na čamcima.”