Indijski bunar smrti

Indijci vole da prkose smrti tokom praznika širom zemlje

 

Sve se odvija u ogromnim drvenim cilindrima u obliku buradi, od devet do 15 metara u prečniku (ponekada i više), unutar kojih indijske nebojše voze motocikle ili kola pri velikim brzinama – po zidovima. Kako? Koristeći puku centrifugalnu silu.

Publika, koja zvezde ovog ekstremnog sporta gleda sa oboda građevine, navija za svoje ljubimce dok oni kreću iz podnožja, vozeći se u smeru suprotnom od kazaljke na satu: postepeno se penjući ka vrhu, dostižu brzinu koja im omogućava da se voze doslovno horizontalno.

To, međutim, nije sve. Kao što možete da vidite na priloženim fotogreafijama, dok obavljaju svoju ludačku delatnost, izvode i razne vratolomije, kao što je, na primer, vožnja bez ruku.

Ponekada, poput vegaskih striptizeta, oni iz ruku gledalaca uzimaju keš.

Prvobitno osmišljen u Americi, ovaj “sport” osvojio je indijski potkontitent i u njemu postao hit pedesetih i šezdesetih godina. Premda nije jedinstvena pojava vezana samo za drugu najmnogoljudniju zemlju sveta, u njoj je dosegao ozloglašenost i posebnost zbog potpune i blatantne ravnodušnosti prema bezbednosti i životima učesnika.

Vozila su stara i raspadaju se (o vazdušnim jastucima ne vredi ni pričati), vozači ne nose ni kacige ni štitnike niti bilo kakav drugi oblik zaštite, a samim “bunarima” redovno nedostaju daske. Ovakvi događaji se zato često tragično završavaju.

I pored toga, voljnih učesnika uopšte ne nedostaje. Izgleda da Indijci – više nego bilo koji drugi narod na svetu – vole da koketiraju sa smrću.