Zbog strasti prema igricama su izgubili sve

"Igram igrice od svoje treće godine i to je godinama bio sastavni deo mog života. Ranije sam u igraonicama provodio oko 12 sati dnevno, živeći samo za to da budem što bolji. U školu sam išao relativno redovno, ali mi učenje nije bilo ni na kraj pameti. Važno je bilo samo to druženje sa ljudima u igrici, zajednički pohodi i osećaj da radite nešto mnogo važno i da sve više ljudi zna za vas" - priča ovaj momak, koji je u vreme najaktivnijeg igranja čak razmišljao da u svoju sobu ubaci frižider kako više uopšte ne bi morao da izlazi napolje.

On danas u kolekciji ima preko 2.000 igara, ali je vreme opsesivnog gejminga ipak ostavio iza sebe, i to, kako sam kaže, zahvaljujući devojci. Sad samo povremeno „složi neki pasijans“.

Porok sličan kockarskoj zavisnosti

Prema rečima Milana Radovanovića, pedagoga za poremećaje ponašanja i bolesti zavisnosti, kriza koja se javlja kod zavisnika od video-igara slična je kockarskoj apstinenciji.

"U ekstremnim slučajevima zavisnost postaje fiziološka, pa ako gejmeru oduzmete mogućnost da igra, kod njega će se javiti nevoljan rad ruku, simuliranje rada na tastaturi, zatim drhtavica, glavobolja, a opsesivno razmišljanje samo o igricama može dovesti i do potpune disfunkcionalnosti", tvrdi on.