Raspad Jugoslavije na filmu (1): Ratovi se vode u bioskopu

Jedini rat kojim se srpska kinematografija skoro uopšte nije bavila je Prvi svetski rat. Posle "Marša na Drinu" snimljen je samo još jedan i to "Sveti Georgije ubiva aždahu" Srđana Dragojevića. Međutim, ratovi koji su se vodili na prostoru bivše Jugoslavije 90-ih kao da su postali prava opsesija ne samo za domaće kinematografe, već i one svetskog glasa. Za 20 godina snimljeno na Balkanu je više od 300 igranih i dokumentarnih fimova na temu raspada Jugoslavije. "Lepa sela, lepo gore", "Turneja", "Vukovar, jedna priča", "Kako je počeo rat na mom otoku", samo su neki od filmova s tematikom ratnih devedesetih.

Dosta mi je svega Srđan Dragojević, koji je prvi snimio jedan od najboljih ratnih filmova, kaže posle dve decenije da mu je pun kofer ratova iz devedesetih. - Vreme u kojem živimo nudi na stotine tragičnih, komičnih i neobičnih priča koje zaslužuju da budu ispričane. A mislim da svet zanimaju neukalupljeni ljudi koji žive u okolnostima koje mnogi na zapadu doživljavaju kao hiperbolu, a to je naša gorko-slatka, ali i surova realnost.

Mnogi tvrde da su ratni filmovi najbolji način da se poturi propaganda jedne strane, pa se već 20 godina na Balkanu vode pravi filmski ratovi - ko je bio u pravu? Poznato je kako je od devedesetih naovamo među rediteljima u Hrvatskoj važilo nepisano pravilo da se hrvatski vojnik u filmu ne sme previše junačiti, pa nisu prikazivani kao ratnici koji napadaju jer su Hrvati žrtve, a ne agresori.

Tako su osnovne karakteristike balkanskog filma da je premoren, postratni, traumatizovan, do guše u zločinima, krivici, osveti, kajanju, pomirenju...

Koliko god je poslednji balkanski rat bio brutalan, u njemu očigledno postoji neka vrsta magične privlačnosti za reditelje. Gotovo svi filmski autori koji nešto znače na ovom prostoru nisu mogli ili nisu hteli da zaobiđu taj tragični sukob - bilo da je reč o Emiru Kusturici, Ademiru Kenoviću, Živojinu Pavloviću ili Vinku Brešanu. Beogradski režiser Janko Baljak kaže da je ratu teško odoleti:

- Rat, smrt i zlo su, nažalost, fotogenična pojava za autore. To je ta magija destrukcije, magija zla, koja je jednostavno takva. To nije izum s ovdašnjih prostora. Setimo se samo filmskih ostvarenja Olivera Stouna, zatim filmova koji su tretirali Vijetnamski rat. Rat je jedno nenormalno stanje u kome se čovek zatekne. To su situacije kada sve najodvratnije ljudske osobine izlaze u prvi plan, kada sve nagomilane frustracije i strasti jednostavno izlete na površinu u svom najjezivijem obliku. Mislim da se na prste jedne ruke u svim bivšim jugoslovenskim državama mogu nabrojati pristojna ostvarenja i pristojni ratni filmovi. Možda je prvi primer film Srđana Dragojevića "Lepa sela, lepo gore". Mnogo više propagande i bezvredne dnevne politike i filmova snimljenih za račun nekoga ili u nečije ime.

Ratovi su nas tako okupirali i u stvarnosti i na platnu da je uspostavljena nova vrsta - neoratni film. Slike ratova devedesetih ostaće na televizijama i u biskopima koliko i u pamćenju nacija i pojedinaca. Filmska objašnjenja rata mogu svrstati u
dve široke kategorije: istorijsko-kritičku i mitsko-fatalističku, uz različite udele nacionalnog. Teoretičari filma poput Zigfrida Kracauera tvrde da filmovi ne odražavaju samo stavove pojedinih autora, nego i kolektivni mentalitet, čime ispunjavaju ulogu društvenog ogledala. Iz silne prisutnosti ratne tematike u hrvatskom filmu može se zaključiti da nacija pati od posttraumatskog stresnog poremećaja.

- Većina tih filmova pokazuje svoj pogled na rat. Filmski pogled u u istoriju jeste pogled u prošlost, ali u stvari više razjašnjava sadašnjost. U filmu se stoga ne ogleda samo rat, već pre svega aktuelni odnos prema ratu. Ministarstvo kulture u prvim godinama hrvatske nezavisnosti odluke nije donosilo na osnovi umetničkih, nego na osnovu političkih kriterijuma, što je rekao Ivo Škrabalo, "neki su znali svirati što više nacionalističke melodije, da bi lakše dobili filmove". To ne isključuje činjenicu da je filmska produkcija ipak bila državno upravljana, da se cenzurisalo posredno - objasnila je Anja Šošić iz Hrvatskog filmskog saveza.

Hrvatski reditelj Branko Šmit, čije su filmove iz 90-ih kudili kao propagandističke, danas se i sam slaže s takvim određenjem i u svojim filmovima vidi "instrument politike koja je vladala". On objašnjava da je "malo srljao" jer postoji poslovica "dok topovi gruvaju, muze šute".

Bosanski reditelj Pjer Žalica kaže da film, odnosno bilo koja vrsta umetnosti ne sme da ima nikakvih kalkulacija.

Snimljeni ratni filmovi do 2003. godine: * Hrvatska 14 * Srbija 13 * BiH 7 * Makedonija 2 * Slovenija 1

- Ne postoje zabranjene teme. Ne verujem u koncept antisrpskih, antihrvatskih ili antibošnjačkih filmova. Verujem samo u koncept filmova koji imaju dobru, pozitivnu ideju, i u koncept dobrih i loših filmova. Mislim da film o stradanjima u ratu apsolutno treba snimati. Jer, istina je da smo to mi, naše društvo, ovde, regionalno. Rat je delikatna tema i naravno da se mora prići delikatno. S druge strane, to je važna i velika tema. Ipak, nisam dosad snimao nijedan ratni film - kaže Pjer Žalica.

Sociolog kulture Jelena Đorđević kaže da se radi o potrebi režisera da objasni jednu strašno zapetljanu situaciju.

- To je potreba umetnika da osmisli i plasira ratno zbivanje na neki drugi način, odnosno s tačke gledišta pojedinaca, a ne politike. Dakle, radi se o unutrašnjoj potrebi filmskog umetnika da dokaže da svet nije podeljen na crno i belo i da da svoje umetničko viđenje cele kompleksne situacije ne ulazeći u političku sliku svega. Ti ratni filmovi su jedna vrsta katarze, odnosno čišćenja i pokušaj da se trauma prikaže i u umetnosti - kaže Jelena Đorđević.