Misteriozna sudbina kćeri Mileve i Alberta Ajnštajna (4): Dete skriveno zbog karijere
- Može se pretpostaviti da je za Milevu ideja o razdvajanju od deteta bila nezamisliva. Ona je o tome sigurno često promišljala i pisala Albertu - navodi Milentijevićeva.
U međuvremenu, u Arauu, porodica Vinteler, inače prijatelji Albertovih roditelja, doznali su od Ajnštajnove sestre Maje da se njen brat verio sa Milevom i da namerava da je oženi, i pisali Albertovoj majci Paulini.
Ona je odgovorila da o tome ništa ne zna i da njena ćerka Maja zna da takve stvari ne sme ni da joj pomene: "Njoj je jasno da se mi silno protivimo Albertovoj vezi sa gospođicom Marić, da nećemo nikada ništa sa njom da imamo i da neprestano imamo trvenje sa Albertom oko toga", otpisala je Albertova majka Vintelerovima. Priznala je, doduše, da Maja nije bila istog mišljenja i da su zbog toga imale "strašnu svađu".
"Ta gospođica Marić mi je načisto zagorčala život. Da je stvar u mojim rukama, svim silama bih se trudila da je jednom za svagda uklonim, zaista je ne trpim. Ali, ja sam izgubila sav svoj uticaj nad Albertom", jadala se Paulina Ajnštajn Vintelerovima. Ostaje i pitanje da li je ona išta znala o rođenju unuke u Vojvodini, jer to nikad nije pomenula.
- Početkom juna 1902. Mileva je otputovala u Bern da se pridruži Alertu, ostavljajući petomesečnu Lizerl kod svojih roditelja u Novom Sadu. Šestog juna te godine je iznajmila sobu kod porodice Herbst u Tunštrase broj 24, gde se prijavila kao lice koje se izdržava "sopstvenim sredstvima", a Albert se odmah preselio u broj 43a, u istoj ulici. Albert je 16. juna 1902. konačno dobio privremeno mesto tehničara treće klase u Švajcarskom zavodu za patente i godišnju platu od 3.500 franaka.
U pismu koje je poslao Milevi krajem juna i u kojem kaže da se sa izleta vratio veseo - "iz vrta" gde je bio sa kolegama - Albert napominje da bi mnogo radije tamo išao sa njom, nego sa grupom muškaraca: "Kada nisam s tobom, mislim na tebe sa takvom nežnošću kakvu ti jedva možeš zamisliti, uprkos tome što sam nevaljao dečak kada sam s tobom." Ovo Albertovo priznanje govori da su se njih dvoje možda često svađali. Te su se svađe zacelo ticale sudbine njihove novorođene ćerkice. Mileva je sigurno htela da je dovede u Švajcarsku, dok se ni iz jedne njegove reči napisane posle 4. februara 1902. ne vidi da mu je takvo šta ikada padalo na pamet - piše Milentijevićeva u svojoj naučnoj studiji. 
Gospođica Marić je u Švajcarsku došla sa vizom koja joj je dozvoljavala boravak od dva meseca, ali se 11. jula 1902. posle mesec dana iz Berna vratila kući u Novi Sad. Prema švajcarskim zakonima iz tog doba, strani državljanin sa prijavom boravka koji bi napustio Švajcarsku, mogao je u tu zemlju da se vrati tek po isteku dva meseca, tako da je Mileva opet u Bern mogla da dođe u septembru te godine. Ponovo je stigla 9. septembra i u boravišnoj dozvoli navela da je razlog posete "radi braka". Iznajmila je stan u blizini Alberta. U to vreme bilo je nezamislivo da nevenčani mogu da žive u istom stanu, dok bi javno saznanje da Mileva i Albert imaju vanbračno dete trajno zapečatila njegovu karijeru.
Mi smo jedna stena
Albert je, kako navode njegovi savremenici, brak sa Milevom doživljavao kao intelektualno partnerstvo, dok je ona, patrijarhalno vaspitana, činila sve što bi zadovoljilo njenoga muža i pomoglo mu u karijeri. Kada su je jednom zapitali zašto je teoriju relativiteta poklonila mužu, Mileva je odgovorila: "Nas dvoje smo ein-stain" (ajn-štajn = jedna stena, na nemačkom). Međutim, rađanje u potaji vanbračne kćeri Lizerl i neprekidno sakrivanje njenog postojanja, trajno su obeležili i bacili senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl u braku imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melanholija zbog sudbine njihovog prvog deteta. Da ne bi otvarali staru duboku ranu, zavera ćutanja u vezi sa Lizerl zavladala je i u komunikaciji između Mileve i Alberta Ajnštajna. |
Tokom tog dvomesečnog boravka Mileva i Albert su večeri uglavnom provodili baveći se fizikom. Početkom oktobra porodica javlja Ajnštajnu da mu se otac teško razboleo i on odmah odlazi u Milano da bude kraj oca koji je preminuo 10. oktobra 1902.
- Herman Ajnštajn je pred smrt sinu očigledno dao dozvolu da se oženi Milevom, ali je njegova smrt nalagala da venčanje bude odloženo. Stoga, kada je 2. novembra istekla boravišna viza, Mileva se vratila kod roditelja u Novi Sad, gde će narednih pet nedelja provesti uz svoju kćer Lizerl. U Bern se vratila sredinom decembra. Svoju jedanaestomesečnu ćerkicu ostavlja u roditeljskoj kući - piše Milentijevićeva.
Albert Ajnštajn i Mileva Marić objavili su veridbu 17. decembra 1902. u Bernu, a 18. decembra u Cirihu najavili da je njihovo venčanje zakazano za 6. januar 1903. u gradskoj opštini u Bernu. Mileva je napunila 27 godina, a Albert se bližio 24. godini.
U Matičnoj knjizi venčanih se navodi: "Pošto je matičar proučio dokumente koje je budući bračni par priložio u skladu sa zakonom, i odvojeno ih pitao da li žele da uzmu jedno drugo za supružnike, a potom dobio potvrdan odgovor, matičar ih 'u ime zakona proglašava mužem i ženom'. Bilo je to malo venčanje, bez pompe.
Jedini gosti bili su im kumovi Moric Solovin i Konrad Habiht. Njih četvoro su ovaj događaj obeležili večerom u gradu, a medenog meseca nije bilo. Mladenci su se uselili u svoj prvi bračni dom, iznajmljeni stančić u ulici Tilijerštrase broj 18 na desnoj obali reke Are. Kad su stigli pred svoj novi dom shvatili su da je Albert zaboravio ključ pa su morali da zvone drugim stanarima kako bi ušli u zgradu."
- Kod gradskih vlasti u Bernu prijavili su se kao gospođa i gospodin Albert Ajnštajn, bez dece. A u Vojvodini njihova ćerka Lizerl je imala skoro godinu dana, ali za njeno postojanje švajcarske vlasti nisu znale. Izgleda da je to bio Albertov uslov za brak - kaže Milentijevićeva u svojoj knjizi o životu Mileve Marić sa Albertom Ajnštajnom.
Opisujući Milevinu narav u tom periodu, Ajnštajnov biograf Piter Majklmor piše da su prijatelji "primetili promenu u Milevi i mislili su da je romansa osuđena na propast": "Nešto se desilo između njih dvoje, ali je Mileva samo rekla da je u pitanju nešto 'suštinski lično'. Šta god da je bilo po sredi, Mileva je stalno o tome mislila, a delovalo je da je Albert na neki način odgovoran. Prijatelji su Milevu ohrabrivali da priča o tome, da izbaci to iz sebe. Ona je, međutim, uporno ponavljala da je previše lično, i tajila celog života o čemu je bila reč..."
- Majklmorov podatak o "suštinski ličnom" događaju između Alberta i Mileve potekao je iz Majklmorovog intervjua od 1962. godine sa njihovim sinom Hansom- Albertom, koji je u to vreme, iz roditeljske zaostavštine, odnosno prepiske, znao za postojanje starije sestre Lizerl, ali to nije otkrio Majklmoru. Ovaj je, ipak, shvatio da se "zbio neki ozbiljan događaj koji je ostavio dubok trag". Iz toga je zaključio da se Mileva udala za Alberta uprkos tome, znajući da je "njena ljubav prema tom čoveku dovoljno jaka da preživi" i nesvesna kakvu će "senku to njeno iskustvo baciti na njihov zajednički život".
Ajnštajnov biograf je bio uverenja da je upravo taj "suštinski ličan" događaj bio koren kasnijih bračnih muka i "uzrok tmurnog samoposmatranja koje je godinama sve više obuzimalo Milevu". Čekalo se, međutim, sve do objavljivanja prepiske Ajnštajn- Marić 1987. godine da se taj događaj rasvetli i da se otkrije da je u pitanju bilo žrtvovanje ćerke, koja je ostala u Vojvodini - navodi Milentijevićeva.