Dušan Silni u Kanadi

Tanja Zec O'Nil, kustos muzeja u Vindzoru

 

Po čemu je srpski muzej u Vindzoru poseban?
- Naš muzej uglavnom se fokusira na sakupljanje građe, dokumenata, fotografija, muzike, svega što je, ne samo deo srpskog kulturnog nasleđa, već i vredna ostavština Srba koji su rođeni ovde i doprinosili su srpskoj kulturi i baštini na ovim prostorima.

Pokretni ikonostas Ikonostas   Kako se ikonostas našao u Muzeju? - Srpski doseljenici u prvoj polovini prošlog veka nisu bili dovoljno moćni da izgrade svoju crkvu, pa su izradili ikonostas i svaki put kada se održavala služba postavljali su ga u srpskom centru.   Trajalo je to do početka pedesetih godina, kada su u Vindzoru izgrađene dve srpske crkve, Gračanica i crkva Svetog Dimitrija, pa se od tada i naša kolonija deli na te dve parohije.

Možeti li navesti i primere takve delatnosti kod kanadskih Srba?
- Prvo što mi pada na pamet su dve izdavačke kuće, Avala printing i Misic printing, koje su nekada delovale u Vindzoru kao štamparije, ali su i izdavale dela Srba koji su rođeni i živeli u Vindzoru. Oni su objavljivali svoje dnevnike, autobiografske zapise, svoja viđenja istorijskih događaja vezanih za srpsku zajednicu i narod. Ta vredna dela Muzej je sačuvao od zaborava. Sačuvali smo i stare muzičke instrumente koje su svirali na srpskim zabavama i slavama, daleko od zavičaja. Imamo harmoniku staru više od 100 godina, ali je za našu srpsku zajednicu važna i zbog toga što je na njoj svirao legendarni čika Mita, koji je početkom veka bio prisutan na svim srpskim zabavama. Gusle i gajde su darovi privatnih donatora, koji su to čuvali kao porodično nasleđe.

Sudeći po eksponatima, muzika je bila veoma važna srpskim doseljenicima?
- Imamo i bogatu zbirku muzičkih instrumenata tamburaša koji su rođeni ovde, ali su pevali sa blagim engleskim akcentom, a njihov srpski bio je neobično mekan. Zvali su se Balkanska simfonija.

Kakvu prošlost kriju izloženi kostimi?
- Sašiveni su za potrebe pozorišne predstave 1974. godine. Održana je na podsticaj Društva žena u školi teatra na vindzorskom univerzitetu. Svi su glumci bili Kanađani i igrali su na engleskom jeziku Nušićevu tragediju "Nahod" o tragičnoj ljubavi na dvoru Dušana Silnog. Predstava je pobrala veliki uspeh, izvođena je celu sezonu, a kostimi su ostavljeni na čuvanje našem muzeju.

U srpskoj koloniji u Vindzoru traga su ostavili i neki na poslovnom planu uspešni Srbi?
- Naša zajednica je iznedrila i vrlo uspešne poslovne ljude koji su držali poznate hotele, restorane... U vlasništvu Nikole Drekića bio je i vindzorski hotel Metropol, koji je od četrdesetih do šezdesetih godina 20. veka bio kultno mesto u koje su navraćale i holivudske zvezde, pa i Frenk Sinatra, Ava Gardner... U muzeju imamo deo dokumentacije koja se odnosi na uspešne porodice koje su ostavile traga i na humanitarnom planu. Tu svakako treba spomenuti porodice Ćuk, Dobrić, Jelić, Brkić, Vudrag, Marković... Ima ih mnogo.

Koliko eksponata imate u muzejskoj kolekciji?
- Imamo 25.000 registrovanih predmeta, fotografija, dokumenata, mapa i drugih eksponata. Po tome bi se mogli svrstati u kolekciju srednje veličine. Planiramo i digitalizaciju kolekcije, što je prilično zahtevan posao. Prijavili smo se za različite državne subvencije da bismo dobili novac od kanadske vlade za te projekte.

Imate li podršku cele zajednice?
- Naši ljudi su veoma ponosni na činjenicu da imaju svoj muzej i mnogi dovode svoje goste, prijatelje i rođake da im se pohvale.
Ponosimo se svojim nasleđem, pogotovo što ima mnogo mešanih brakova, pa je vrlo važno da svoju decu ne samo učimo srpski jezik, već da im pokažemo da su i baštinici bogate kulture. Ima u Kanadi mnogo većih i bogatijih zajednica, mnogoljudnijih i finansijski jačih od srpske, a ipak nisu uspele da imaju svoj muzej.