Kako sam postao kozak

Jevđa A. Jevđić, starešina saveza Srpski soko, najstarijeg viteškog saveza u Srbiji

Iako ima samo 38 godina, Jevđa uspeva kvalitetno da obavlja sve svoje funkcije i posećuje manifestacije bitne za rad organizacija kojima rukovodi.

Tako je nedavno u Rusiji zastupao Srbiju na četvrtom Svetskom kongresu kozaka. Od Saveza vernih kozaka Ukrajine nagrađen je krstom za oživljavanje kozaštva, od beloruskog kozaštva dobio je jubilarnu medalju, krimski Kozački savez darivao ga je nagradnim znakom 200 godina Georgijevskog krsta, a dobio je i krst Kozačke stanice u Kanadi. Najvažnije je, ipak, što mu je pripao Krst svetskog kongresa kozaka, što je postao predstavnik kozačkih snaga Rusije i inostranstva u Srbiji i što je proglašen za prvog srpskog atamana, odnosno vojnog zapovednika kozaka za Srbiju.

SLAVNI PRECI
- Rođen sam u jednoj od najstarijih kragujevačkih porodica. Otac Aleksandar bio je advokat, a majka Ružica službenik. Moji preci sa majčine strane bili su među prvim stanovnicima Kragujevca. Živeli su pri dvoru kneza Miloša. Otac potiče iz trgovačko-oficirske porodice. Deda Jevđa i šestoro braće učestvovali su u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Vićentije Krasojević, deda-stric očeve majke Ljubice, u 19. veku, bio je žički vladika, njen brat od strica Janićije ban Moravske banovine u Nišu, a drugi brat Mihailo Urošević šabački vladika.

- Moj otac se kasno oženio, bio je avanturistički tip, član Sokola i poznati fudbaler Šumadije. Kao rezervni oficir Kraljevine Jugoslavije rat je proveo u nemačkom zarobljeništvu, gde je upoznao i Staljinovog sina Jakova, koji je bio ruski zarobljenik. Posle rata vratio se u zemlju i odmah shvatio da komunistička Jugoslavija nije pravo mesto za život, ali bilo je već kasno. Ostao je u zavičaju i čitav život se bavio advokaturom.

- Nažalost, bez roditelja sam ostao još u 14. godini, pa su o meni brinuli tetka Ljubinka i teča Dobrivoje Vidosavljević, oboje lekari. Već u 23. godini izabran sam za predsednika najveće kragujevačke mesne zajednice Palilula. Bio je to za mene veliki izazov, jer je trebalo da organizujem život naselja sa oko 20.000 stanovnika. Koliko sam to uspešno radio možda najbolje govori činjenica da smo uredili trg, asfaltirali desetak ulica, izgradili dom zdravlja. Istovremeno sam bio predsednik lokalnog fudbalskog kluba Arsenal, a u vreme bombardovanja NATO-a i komandir jedinice civilne zaštite.

POD ZAŠTITOM KRALJEVA

- Još kao sasvim mali bio sam svestan činjenice da su moji bliži rođaci, otac, njegova braća, baba i deda po majci, tetka, bili članovi Sokola. Naravno, nisam znao šta sokolska organizacija, zapravo, predstavlja, ali sam bio siguran da joj i ja pripadam. Kako je vreme prolazilo i kako sam stasavao, shvatio sam da je veoma bitno da čovek bude društveno aktivan, pa sam odlučio da i formalno postanem član organizacije Soko Jugoslavija.

Potpisao sam pristupnicu i posle samo tridesetak dana okupio stare, predratne članove Sokola, učlanio nove i 6. oktobra 1996. godine obnovio rad sokolskog društva Kragujevac - Matica. Izabran sam tada za starešinu.

- Inače, Soko Jugoslavije nastao je 1992. na Skupštini starih sokolskih funkcionera kad je za prvog posleratnog starešinu izabran Miodrag Jevtić, predratni starešina jednog od beogradskih sokolskih društava i član uprave Sokolskog saveza. Kasnije su starešine Sokola Jugoslavije bile dr Ljubomir Kostić i Dragomir Acović. Kad se Jugoslavija raspala promenjeno je i ime našeg saveza. Najpre u Savez srpskih sokola i najzad u Srpski soko.

Za starešinu Sokolskog saveza izabran sam 2008. godine.

- Soko je viteška organizacija za jačanje morala, snage i jedinstva slovenskih naroda. Nastala je u Češkoj pre više od 150 godina, a potom se postepeno proširila na sve slovenske zemlje i narode. Njene starešine i pokrovitelji bili su srpski i jugoslovenski kraljevi, a članovi najugledniji predstavnici našeg naroda. Pokrovitelji Sokola bili su kralj Aleksandar Obrenović i prestolonaslednik Đorđe Karađorđević, kao i prestolonaslednik, kasnije kralj Aleksandar Karađorđević. Od 1929. godine starešina Sokola Kraljevine Jugoslavije bio je kralj Petar Drugi Karađorđević.

SLOVENSKE VEZE
- Članovi Sokola bili su i srpski patrijarsi Varnava i German, kao i veliki broj vladika. Brojni političari i predsednici vlade, poput Nikole Pašića, Milutina Garašanina, Ljube Davidovića i Milana Stojadinovića, ali i naš istaknuti naučnik Mihailo Pupin.

- Za vreme okupacije sokoli su kao izraziti antifašisti podneli velike žrtve. Zbog toga su za vreme rata i kasnije tokom vladavine komunizma ukinuta sokolska društva u svim zemljama istočne Evrope. Od devedesetih godina prošlog veka sokoli se bude i obnavljaju svoj rad. Naravno, pomogla je i božja promisao. Sada sokola ima svuda gde ima i Slovena.

- Kao starešina Sokolskog saveza mnogo sam radio na promociji našeg naroda i države, posebno u vreme kada smo bili prikazivani u najgorem mogućem svetlu. Bila je to zaista narodna diplomatija koja se ponekad i nije poklapala sa zvaničnom državnom politikom. Jednostavno, bilo je neophodno objasniti našim prijateljima u Evropi da smo mi stari narod sa bogatom i sjajnom tradicijom i istorijom, da nam je deo teritorije okupiran i da mi kao sokoli očekujemo od naše slovenske i sokolske braće da nas podrže i, koliko je to moguće, uzmu u zaštitu porobljen srpski narod koji strada na Kosovu i Metohiji.

- Mnogo sam radio i na saradnji sa sokolima iz Češke, Slovačke, Slovenije, Nemačke, u kojoj su Lužički Srbi, i Rusije. Ove godine sam bio i u protokolarnim posetama Češkoj i Austriji. Tokom boravka u Češkoj imao sam susrete sa predsednicom češkog parlamenta Miroslavom Nemcovom, predsednikom Senata Milanom Štehom, kao i sa poglavarom Češke pravoslavne crkve mitropolitom Hristoforom.

ZASTAVA NA POČASNOM MESTU
- Sarađivao sam i sa kozacima. Pošto je to organizacija slična sokolskoj, sa pukovnikom Leonidom Maslovom, predstavnikom Saveza kozačkih vojski, pre pet godina potpisao sam sporazum o pobratimstvu. Ubrzo sam postao počasni kozak Saveza vernih kozaka iz Kijeva, pa počasni kozak Donskih kozaka, a onda su počela da pristižu i kozačka priznanja. Bila mi je izuzetna čast jer je babin brat, vladika Mihailo Urošević, bio počasni kozak ruske carske vojske. Imao je čast da kao predstavnik naše crkve u Rusiji pet puta bude primljen u ličnu audijenciju kod svetog cara Nikolaja. Odlikovan je ordenima Svetog Stanislava, Svete Ane i drugim priznanjima. Bio je na proslavi 300 godina dinastije Romanov i stogodišnjice Borodinske bitke.

Sticajem sudbinskih okolnosti, ja sam drugi predstavnik naše šire porodice koji je kozak. I moj boravak na ovogodišnjem kozačkom kongresu u Novočerkasku bio je u okviru proslave 200 godina Borodinske bitke.

- Na ovom drugom kozačkom kongresu, na kojem učestvujem, snažan utisak ostavio je susret sa braćom kozacima, sa kojima se nisam video četiri godine. Bio je to veoma srdačan susret. Baš kao kada se braća sretnu posle duge razdvojenosti. Više ne postoji nikakva razlika među nama.

Na Velikom kozačkom krugu, koga čine najbitniji atamani u pokretu, a koji je održan u crkvi u Staročerkasku, pored ruske državne zastave i zastave saveza kozačkih vojski bila je i zastava Srbije. Ponos koji sam tada osetio veoma je teško opisati. Saznanje da predstavljam moju državu, moju Srbiju, na skupu glavnih atamana slavnog pokreta kozaka ispunilo me je posebnim osećanjem.

Pomisao da kozaci koji su stvorili moćnu rusku državu odaju priznanje meni, a samim tim i mojoj zemlji, preplavila me je srećom. Srpska zastava se nalazila na počasnom mestu, a tek ustanovljen orden, Krst kongresa, dodeljen je mitropolitu, pa meni. Iako sam i ranije znao da su Srbi i Rusi dva naroda koje vezuju brojne i neraskidive veze, a iznad svih bratstvo po krvi i vera, tek tada sam to zaista shvatio. Shvatio sam i da veliki ruski narod u nama vidi svog najdražeg brata.