Italijan godinama pomaže Srbima na Kosovu
Spisak događaja koji su ga “dotakli“ na Kosmetu je, kaže, gotovo beskonačan. Pomaže koliko može. Već deset godina sakuplja novac, šalje hranu, garderobu, školski pribor... Koristi svaku priliku u italijanskim medijima da tamošnjoj javnosti prenese istinu o Kosmetu i srpskom narodu.
Enriko poznaje sve njihove probleme. Njegovo Udruženje trenutno novčano pomaže pedeset srpskih porodica, najpre porodice kidnapovanih, sa bolesnom decom, ali i one koje koje žive vam Kosmeta. Ne voli da priča o svojim dobročinstvima, već o prijateljstvu i ljubavi. Čini to umesto njega Enrikova prijateljica Radmila Vulićević, književnica iz Prištine, preko koje je upoznao južnu srpsku pokrajinu i zavoleo i njen narod.
Milionska pomoćEnriko Vinja, uz pomoć još nekoliko italijanskih humanitarnih organizacija, od 1999, godine pomaže deci radnika “Zastave“ iz Kragujevca. Dosadašnja pomoć premašila je tri miliona evra. Naime, u okviru pomenute akcije pomoći svaki donator iz Italije brine se o jednom detetu, pri čemu mu godišnje obezbeđuje određenu novčanu pomoć. Samo 2008, recimo, dopremio je tonu i po pomoći u pokućstvu, hrani, garderobi za raseljena lica po Kolektivnim centrima u užoj Srbiji. |
- Nije mu teško da za jedan vikend prevali 1.500 kilometara iz Torina, u Nišu obiđe porodice raseljenih, ode na Kosmet i vrati se nazad. - priča Radmila. - Enriko smatra svojom misijom da prenese istinu o životu i tragediji Srba na ovom prostoru. On je pre svih novinara stigao u Goraždevac, kada su iz zasede Albanci na reci Bistrici ubili dvoje srpske dece, a ranili petoro dok su se kupali. U Orahovcu i Velikoj Hoči snimio je film o životu srpskih mališana, ali i napisao knjigu “Od rata do opsade“, koja sadrži i crteže i misli dece iz ovih enkalva...
Prihodima od prodaje knjige i diskova sa filmom nabavljao je pomoć za porodice o kojima je pisao. Posle svakog posete Kosmetu, gostovao je na italijanskim televizijama. Zahvaljujući njegovom potresnom i ubedljivom svedočenju o tome kako tamo Srbi žive, sticao je brojne pristalice, koji su postajali i donatori Udruženja “SOS Kosovo i Metohija“.
Zbog svojih stavova stekao je Enriko i brojne neprijatelje. Dobijao je pretnje od pripadnika terorističke “Oslobodilačke vojske Kosova“. Kaže to ga nije obeshrabrilo. - Na prostoru bivše Jugoslavije prisutan sam od 1992. godine, ali moje srce i duša su najbliži Kosmetu. Tamo sam prvi put došao 2002. godine. I više nisam ostavljao prijatelje. Sa njima sam se prethodnih godina smejao, plakao, delio zajedničke strahove - priča Enriko, svestan i reči svojih prijatelja da nije bitno šta je doneo, već to što je došao.
Enklave “Otpora“Enriko kaže da će uz pomoć Udruženja nastaviti da podržava kosmetske Srbe, pa čak i ako ostane samo jedna enklava „otpora“. |
Susreti sa tim, kako kaže, jednostavnim ali divnim ljudima, ljudima sa tugom ali i s dostojanstvom, davali su mu nadahnuće.
- Izgubili su sve, ali ne dostojanstvo zbog sopstvene istorije i duha.... Emocije koje sam sa njima podelio i proživeo čine i moj život vrednijim.
Enriko žali što ne može da dolazi još češće.
- Prilikom svakog odlaska sa Kosmeta obuzima me osećaj da napuštam braću, prijatelje, sestre... zatvorenike svetske nepravde. Ne želim da ih ostavljam same. Oni su deo mene, kao i manastir Visoki Dečani. To ostrvo mira okruženo nasiljem, mržnjom i neprijateljstvom, jedna je od mojih najjačih životnih impresija.