Tajne ljubavi čuvenih Srba (11): Za života postao klasik

Bio je veći patriota nego što se može oceniti prema njegovim "Rodoljubivim pesmama, veći i bolji humanista i čovekoljubac nego oni koji su se tim najuzvišenijim civilizacijskim osećanjima busali javno u grudi. Uz sve to, značajniji je ljubavni pesnik nego oni koji su se u književnosti proslavili upravo po ljubavnim stihovima.

Pisao je prave sage o ljubavi. Celog svog života bio je na javnoj sceni i ceni. Lep i upečatljiv prema spoljašnjosti, i vispren i višestruko nadaren, izvanredne kulture i velikog obrazovanja. Kao književnik postao je klasik još za života.

Tek što je u Somboru položio veliku maturu i pre no što je pošao na studije u Peštu, Veljka su mogli videti kako pred Preparandijom čeka kada će zazvoniti poslednje školsko zvono. Čim je na vrata izletelo čitavo jato učenica u uniformama, užagrenim pogledom on je čekao kada će se među njima pojaviti jedna, Olga Radanov.

Lepa Mara U jeku Balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, kćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu.

Nežnog tena i vitkog stasa, a zaraznog smeha, ta devojka je bila veoma lepa i privlačna. Voleli su je svi u školi, i drugovi i drugarice, a ona se od njih razlikovala po mnogo čemu. Učila je jezike, svirala klavir i najčešće se mogla sresti u čitaonici. Reklo bi se, kao da se pripremala da bude životna saputnica budućeg velikog literate.

"Veljkova golubica" Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada se dodeljuje svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji "Veljkovi dani", u Somboru.

Ni Olga prema Veljku nije bila ravnodušna. Ušla je bez kucanja na vrata pesnikovog srca i postala za njega "dar s neba, stvarnost zemlje". Postali su nerazdvojni. Zajedno su išli čak i u crkvu. Baš kada se Veljko spremao na studije u Peštu, njegova dragana je diplomirala i postala učiteljica. I, ubrzo zatim, ova prepelica u ruci, prhnula je i odletela, a Veljkovu dušu pretvorila u oblak pun tuče. Nekoliko meseci potom, upoznala je jednog kolegu, učitelja i udala se za njega.

Ostavljeni pesnik se osećao kao "ukinuti cvet sa groba". O svojoj prvoj ljubavi nije govorio, ali ju je stavio u stihove. Svoju voljenu Olgu opevao je u mnogim pesmama. Već prva njegova objavljena pesma bila je "Te oči". Olga je imala oči nebeske boje koje su mladom poeti i posle rastanka ličile na zamagljenu morsku pučinu. Bile su "dve zvezde kojim bozi večnost broje", i jezero u kome se "duša poji". Neprežaljena ljubav najpre ga je mučila nesanicom, a posle mu je dolazila i u san: samo što ju je "obgrliti hteo" nje bi nestalo.

Sveštenička porodica Porodična kuća Petrovića Veljko Petrović je rođen u Somboru. Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. u monaštvu dobiti ime Gerasim i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova mati se zvala Mileva i bila je kćerka somborskog paroha Jovana Momirovića.   Mati je umrla nekoliko nedelja posle porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu, te brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva 18. i 19. veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije.

Ljubav je za Veljka Petrovića kao i za mnoge književnike njegovog vremena bila početak i završetak čovekovog života, krajnji i jedini domet njegove sreće. A pošto je nedostižna, ona rađa neprekidni nezaborav i ogroman bol.

Veljko zato i na javi oseća Olgino prisustvo i o tome peva: udiše miris njene kose, oseća ukus njenih usana jagodastih, neprestano pruža ruke ka njoj i priziva je: O dođi svilna i blistava ženo...O dođi divna, demonova kćeri. Pošto se ona ne odaziva, pesniku ostaje samo pakao tuge. I vapaj: O zašto smo se, zašto smo se sreli, o zašt' se nismo mimoišli draga, ko dve lađe nasred okeana, što crnih jedri, a s dva mrtva kana, plove i minu u magli bez traga".

Početkom maja 1930. kao izveštač lista "Politika" boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić doajen srpskih književnika u Mađarskoj.
Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji velikana.

Kraj