Naselje Kamendin - geto ucenjenih udovica
- Navikne se čovek na sve, pa i na život bez muškarca skoro 20 godina - kažu gotovo uglas Mira i Nena. Mira je supruga izgubila 1993. godine u Kašiću kod Benkovca, Nena svog junaka prvog dana “Oluje”, dve godine kasnije.
Danas, u šali kažu, nema boljeg mesta gde bi se muškarac lepše mogao izgubiti nego u Kamendinu.
- Pogotovo, onaj što suprugu traži - kaže Mirjana.
Polovina njih ima decu, polovina živi sama. A nijedna se, iako su ratni sukobi u Hrvatskoj završeni pre 17 godina, do danas nije preudala.
Život bez muškaraca- Da vam kažem, život bez muškaraca ima i svojih prednosti. Ne slušamo o fudbalu, ne gledamo sport, ne pratimo politiku, ne brinemo za ljubavnice... - šali se na svoj račun i račun svojih sapatnica, Neda. |
- Kad bih našla čoveka, izgubila bih pravo na invalidninu, ali i na stanovanje. Mi koje nemamo decu, novom udajom gubimo sve - uozbiljila se sada Mirjana.
Zakon o boračko-invalidskoj zaštiti predviđa da sledovanja, odnosno, u ovom slučaju, invalidninu i stan, ako se majka preuda, preuzima dete. Međutim, na to ima pravo samo pod uslovom da se školuje do 27. godine.
- Eto, moj sin nije upisao fakulet i sada kada bih ja našla novog muža svega bismo morali da se odreknemo - kaže Nena.
Trag ženske ruke u Kamendinu vidljiv je na svakom koraku. Kreativnost se ogleda po dvorištima, baštama uređenim kao pod konac, cveću “razbacanom” na sve strane, čistoći i urednosti...
Ali znaju se ove žene i posvađati, pa nije retkost i da napakoste jedna drugoj.
- Hoće komšinice i da potkažu. U pola noći da pošalju opštinare da proveravaju da slučajno nemam muškarca u kući. A iznenadne kontrole, i u zlo doba, nisu retkost. Ruku na srce, do danas se nije dogodilo da je neka udovica ostala bez naknade koju prima na ime poginulog muža - veli Nena.
Nestali stanoviJapanci su 2008. godine donirali 12,5 miliona dolara za 300 socijalnih stanova u četiri grada u Srbiji, pričaju udovice. Od tog novca napravljeno je tek 205 stanova, a ostatak su popile i pojele vlasti. |
- Zna inspekcija da uđe u kupatilo pa da broji četkice za zube - mršte se ove dve udovice, a Nena dodaje: Jednom sam stvari poginulog supruga spakovala u kesu i ostavila na krevet, kada, neočekivano, uđoše inspektori. Ma nisam mogla da im objasnim da nemam partnera. “I gde je i gde je”, zapeli da im kažem. Jedva sam ih ubedila da nemam nikoga...
Daleko je od istine da su ovo jedine muke koje ih more. Da imaju muževe da ih zaštite, vele, lakše bi im bilo da reše najveći, egzistencijalni, problem.
- Mi smo ovde samo privremeni stanari. Naši ugovori o korišćenju stana važe na deset godina. Naši su muževi dali živote za ovu zemlju, a ni 25 kvadrata ne može da ostane njihovim ženama i deci, kako bismo imali makar neke šanse za život dostojan čoveka - kaže Mira.