Tajne ljubavi čuvenih Srba (6): Borina nečista krv

LUDEO ZA KOMŠINICOM: Rodna kuća Bore Stankovića

Junaci romana Borisava Bore Stankovića, svi do jednog, vole život i uživanje, lepotu i sreću, ali im sudbina pruža samo žal, neuspeh i promašaje. Sve se urotilo protiv njih, i patrijarhalni obziri, i položaj u društvu, i moralne norme i bračne obaveze, a oni stalno, poput gazda Mitketa iz Koštane, ili Sofke u Nečistoj krvi, neprestano pružaju ruke za nečim savršenim, velikim, uzvišenim. Žele da pobegnu u beli svet, da se izvuku iz svoje krletke i spasu od tragičnog usuda. Ali, to im ne polazi za rukom, baš kao što kaže jedan od Borinih likova, Jovča: Ono što ti je srce tražilo, nikada nisi imao.

Nedostižni ideal

U svim delima Bore Stankovića taj nedostižni ideal uvek je ljubav, i ona je uvek toliko fatalna da nijedna ličnost ne može da je ostvari. Zato je kod njega mesar opčinjen mesečinom, koja kod čuvenog Vranjanca uvek ima čarobnu moć, patroldžija pati od prevelike strastim, beračica od ljubavne groznice, a prva komšinica i ljubavnica od pasjeg života posle udaje za nevoljenog čoveka. Zato im je sadašnjica prazna, a budućnost porazna, baš kako je i veliki pisac povremeno osećao za sopstvenu subinu.

BIO JE ZALJUBLJEN U UJNU: Spomenik Bori Stankoviću

Već za prvu Borinu ljubav u ono doba bi mnogi rekli da je i sama nečista. On je bio zaljubljen u sopstvenu ujnu. O tome je pripovedao Borin najbliži prijatelj iz mladosti Petar Milenković: "Bora je imao jednog ujaka po majci. Zvao se Grče (Senta Grk). Bio je obućar. Voleo je mnogo da pije i bio rođeni boem. Grče je imao vrlo lepu, jedru i neobičnu snažnu ženu, koja je bila mnogo mlađa od svog muža. Ne bih umeo da vam kažem kad smo prvi put otišli kod nje, ali Bora je mnogo voleo nju i njenu kuću i često je tamo navraćao. Mi smo pravili šalu sa njim da je zaljubljen u svoju mladu ujnu, ali on nikad na te šale nije odgovarao. Niti se ljutio, niti smejao, prosto je prelazio preko toga".

Stankovićeva ujna bila je slika i prilika njegove Nuške iz istoimene pripovetke, puna čulnosti, živahnosti i temperamenta kojom je opčinjavala sve oko sebe. Zanimljivo je da je prvu verziju "Nuške" pisac napisao u prvom licu. Svu lepotu žene, senzualnost njene prirode i tragičnost sudbine on je uzeo od ujne i tu rodoskrvnu ljubav prema ujni, kako se u njegovo vreme smatralo, iako ona mladiću nije bila stvarni rod, postala je polazište romana Nečista krv, kao i Jovčine grešne naklonosti prema sopstvenoj kćeri, stradanja Tomčinog zbog nedostižne žene u "Starim danima", Mitketovog derta u "Koštani" i Tašaninog greha i kažnjavanja u "Tašani".

Pasina priča

Pasa, komšinica i tajna ljubav Borisava Stankovića bila je već ostarela kada je razgovarala sa jednim beogradskim novinarom. Nije priznala da je "vodila ljubav" sa svojim komšijom, ali jeste to, da je Bora dva puta pisao njenoj majci da je ne uda dok on ne završi školu. Ali, majka, koja ju je jako strogo držala, nije htela da je da za činovnika. Govorila je da činovnici stalno lutaju iz grada u grad. Na pitanje, da li se ljutila što ju je Stanković opisivao u svojim pričama, Pasa je odgovorila: "Dolazio je Bora sa svojom ženom kod nas. Ja sam mu prebacivala što me je metnuo u knjige, a on mi kaže: "Ej, mori, samo na dobru ovcu se turav zvono!".

Dugovečna Gina

Angelina, udata Stanković, bila je rodom iz Bora, iz porodice zanatlija. Njeni preci su došli u Austrougarsku još pod Člarnojevićem, i naselili se u selu blizu Pešte, i tu, u Čobancu rodio se Angelinin otac Nikola. Zbog graničarske hrabrosti koje su pokazali u borbi sa Turcima, ali i prema novim vlastima, dobili su nadimak Sabadoš, što na mađarskom jeziku znači "slobodan". Nikola se preselio u Beograd 1876, u doba srpsko-ruskog rata, i tu već naredne godien umro, tako da se njegova najmlađa kći, buduća gospođa Stanković rodila kao posmrče. Završila je Inštitut kraljice Natalije koja je bila u rangu današnje više škole. Imala je lep rukopis i prepisivala je neka dela svog muža. Živela je još dugo posle smrti svog muža, i umrla je tek posle Drugog svetskog rata.

Postojala je još jedna žena u koju je Bora Stanković bio zaljubljen i koja se takođe kao crveni konac provlači kroz celo njegovo stvaralaštvo. Bila je to njegova prva komšika Pasa, sa kojom je u pripoveci "Uvela ruža" doživeo tajnu i strasnu ljubav. Pasa je u vranjanskoj mahali bila na glasu zbog svoje lepote, vrednoće i pameti. U prvoj verziji "Uvele ruže" o njoj stoji: "Prijatelju, ti si možda video mnogo lepote, ali veruj mi, kao nju, mučno... Imala je puno, jedro, duguljasto lice, prošarano onim grošićarskim rumenilom; crne, pametne i strasne oči; imala je rujna, ali ne otvoreno crvena, već nekako vrela, tamna i uvek vlažna ustanca.

Njene oble i fine ruke, jedre grudi, meka i smaknuta ramena, tanak i vitak stas. Sve je to davalo neku plemenitost, draž i milinu njenim pokretima". Bora je sa Pasom rastao. Išli su zajedno na sabore, proševine, svadbe, u vinograd, i on ju je mnogo voleo. Ali, kada je Pasa stasala za udaju, primetio je da "nije više bila onakva kao što su druge prema onima koje vole". Iste godine kada je Bora završio gimnaziju u Nišu, Pasu su udali za jednog dobrog i bogatog zanatliju. Nesrećni momak nije želeo da gleda kako ona usrećuje drugoga. Prodao je rodnu kući i otišao u svet, da se više nikada ne vrati da živi u rodnom Vranju.

Prvu pravu ljubav ipak nikako nije mogao da zaboravi čak i kada se kasnije oženio, stekao dom i porodicu. Sam je govorio u delima: "Beše mu se upila u pamet i u krv, pa nije mogao da zamisli sebe bez nje". Od tada je živeo mučeći se i noseći u sebi svoj poznati "žal za mlados", onu "zakopanu ljubav, proćerdan život i večitu tugu za nečim". Upravo je ta nesrećna ljubav prema Pasi nadahnula Borinu prozu. Tvorac gazda Mitketa, Mite i Mladena, Hadži Tome, Tomčeta i Toneta u stvari je poklanjao sebe i svoju ljubav književnim likovima, dajući najočitiji primer kako ljubav prema ženi utiče na umetničko stvaranje.

Treća velika ljubav Bore Stankovića postala mu je supruga. Zvala se Angelina, Gina. Kada je 1879. došao u Beograd na Veliku školu, prvi utisci o prestonici su mu bili sirotinjska radnička Savamalu, gde je stanovao, i prljavi bircuzi u kojima se hranio. Prolazeći svakodnevno Terazijama ugledao je jednog dana u izlogu neke radnje fotografiju pravog božjeg anđela, kako je govorio. Kasnije je sve opisao u nedovršenom romanu "Pečal", gde stoji: "Još dve godine, pa da svršim školu. U to nadođe nešto što mi oduze godinu. Beše to ljubav, čudna, strasna...

U izlogu slikarevom videh sliku. Ne znam zašto, zastadoh da je gledam. Slika je predstavljala vižljasto, sa stisnutim ustima, kao u prkos ispreseno i jednom rukom pdobočeno, a drugom držeći veselo, devojče u mornarskom odelu... Beše to garavo dete, a opet jako nežno, milo, providno, da zastadoh i gledah je...Uopšte, cela slika bila je takva da me je nekoliko dana mučila". Već nekoliko dana kasnije, Bora je sreo na ulici tajanstvenog "mornara". Bio je snežan, ali prijatan zimski dan. Devojka je sneg gazila polako, a sigurno i čvrsto. Osetivši kao da ga neko iznutra poliva toplom vodom, odlučio je Bora, prvi put u životu, da nekog prati. Pratio ju je skoro do kućnog praga, ali nije smogao hrabrosti da priđe devojci. Uskoro ju je sreo na jednom balu pod maskama. Kada ju je prepoznao, stao je kao ukopan. Činilo mu se kao da će mu srce lupanjem sva dugmeta na prsluku odbiti. Ali, devojka je bila je smelija. Prišla mu je slobodno, osmehujući se kao da se odavno poznaju. Cele večeri se nije odvojio od nje, a posle ni celog života.

Nije to pravo

Međutim, u piščevoj zaostavštini je pronađen koncept jednog pisma u kome se vidi da ni Angelina nije bila ostvarenje snova Bore Stankovića o ljubavi i porodici, jer tu stoji: "Dragi ujače, i sad ne znam zašto se njome oženih. Znam da je nikad ne videh radosnu, nasmejanu. Uvek sa stisnutim usnama, kosim pogledom i tihim disanjem. A još sirota. A međutim uvek obučena po modi, u onom lakom, jevtinom uštirkanom i razdražljivom odelu. Ona nije bila dražesna... Ama, nije brate to, govorio sam sebi. Ljubav hoću".