Tajne ljubavi čuvenih Srba (6): Greh sa svastikom
Već u "Molitvi", njegovim prvim stihovima o ljubavi, može se saznati da je tajanstvenoj gospođici ime Zorka, koji je pravu odu poklonio u jednoj nedovršenoj pesmi bez naslova, koja glasi: "Krin nije belji od lica tvog, nedra su tvoja od snega belja, za ljubav te je sazdao Bog, jedina si mi čežnja i želja. Zbog tebe ja sam tužan i bled, žudim i čeznem za tobom - gde si? Dođi, rasturi s duše mi led - budi mi Zora, ko što i jesi, samo ti ime...".
Miljenica umetnika
Ta Zorka ili Zora kojom je počinjao svaki dan pesnikove mladosti nije bila niko drugi do mlada beogradska glumica Zorka Todosić. Ljubi je Vojislav "više nego svet", za njom "gine, vene". Zbog nje, nemir mu "stisn'o grudi", a srce mu "puno studi". U pesmi "Ljubav" opevao je "sreću, bol i jad" od čežnje od koje je i bol sladak. Ali, kao i u drugim prilikama njegovog kratkog života - umro je u 34. godini - i u toj prvoj ljubavi Vojislavu Iliću je bilo suđeno da doživi samo tugu i nesreću.
Prva feministkinjaMilevica, kako joj je otac Đura tepao, razlikovala se od ostale njegove dece, i bila mu je najsličnija: obrazovana, nadarena, umešna, zanimljiva, slobodnih shvatanja. Rečju, u svoje vreme neshvaćena žena, i, kako su ocenile mnogo decenija kasnije beogradske "Novosti" - "da je danas živa, bila bi najveća feministkinja". |
Glumica nije mnogo obraćala pažnju na zaljubljenog poetu, a on je i pored toga njome bio dugo opsednut. Njeno ime je dao junakinji svog najvećeg speva "Ribar", ali i prvorođenoj kćeri koju je dobio u braku sa Tijanom Jakšić, kćerkom Đure Jakšića.
Zorka Todosić je posle Milke Grgurove i Vele Nigrinove bila najveća umetnica beogradske pozorišne scene. Potekla je iz poznate umetničke dinastije Popovića koja je dala dvadesetak glumaca. Oni su jedno vreme sačinjavali polovinu trupe Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Zorka je bila kći glumačkog para Ljubice i Dimitrija Kolarovića.
Na pozornicu Narodnog pozorišta u Beogradu stupila je već u četvrtoj godini, a do sedamnaeste je već bila slavna. Ali, tada su je udali za jednog udovca, bankarskog činovnika u Zemunu. Već u drugoj godini braka Zorka je saznala da je njen muž neizlečivo bolestan. Negovala ga je dok nije umro, a onda se 1887. vratila na scenu.
Temperamentna glumica vrlo brzo je postala miljenica publike. Sa podjednakim uspehom tumači glavne uloge, tragične i komične, i to u najboljim komadima svog vremena. Nadahnuto igra mazne šiparice, stidljive naivke, uobražene kaćiperke, pakosne spletkašice, tvrdoglave goropadnice.
A kada se zavesa spusti, plenila je sve oko sebe ženstvenošću i prijatnim govorom, glasom izražajnim i toplim, skrivajući u sebi nešto vragolasto, skoro vražje. U nju je bila zaljubljena čitava armija obožavalaca, a posebno muzičar Šarm, pevač i glumac Daskašev, i, naravno, Vojislav Ilić. Kako je Zorka Todosić važila i za prvoklasnu opersku pevačicu, postala je prva Koštana iz čuvenog dela Borisava Stankovića.
Glumila je svim srcem i dušom, tako da se isprva i nije zapažalo šta je bila njena uloga, a šta pravo ludilo koje je počelo da je obuzima. Nije prestajala da igra ni kada joj se um gotovo potpuno pomračio. Kada to već nije mogla na pozornici, gde god je stigla kazivala je bez greške čitave stranice svojih uloga. Smrt ju je 1936. godine spasla muka, od kojih je najgora bila potpuni zaborav publike.
Zalutala među SrbeNije se mnogo ožalošćenih okupilo iznad rake Zorke Todosić kada je umrla 1936. godine. Od nje, svoje učiteljice, oprostila se isto tako velika umetnica Žanka Stokić, koja je tada rekla da je Todosićeva greškom zalutala među Srbe, jer je njeno pravo mesto bilo među umetnicima Beča ili Pariza. Dok se mala pogrebna povorka sa kovčegom nekadašnje prvakinje Narodnog pozorišta kretala prema Novom groblju, oni koji su se slučajno zatekli na ulici nisu znali ko se sahranjuje. Tek ponegde bi se čuo šapat: "Kažu, bila je glumica..." |
Vojislava Ilića u to vreme već skoro četiri decenije nije bilo među živima, ali se još moglo naći onih koji su se sećali skandala sa njegovom drugom velikom, i naravno, nesrećnom ljubavi. Mileva ili Levica Jakšić bila je najmlađe dete Ilićevog "brata" po peru i kafanama Đure Jakšića. Takođe je bila i rođena sestra Ilićeve supruge Tijane.
Imala je svega 10 godina kada joj je 1878. umro otac, a posle su se ređale sahrane za sahranom, braće, sestre, majke. Mileva Jakšić je postala učiteljica. Odlično je crtala, obožavala je poeziju, i jednog pesnika. I to, ni manje ni više nego muža svoje starije i već umrle sestre. Takva ljubav je u njeno doba bila sablažnjiva. Ali, Levica se predala proslavljenom pesniku svom dušom i devojačkim ugledom, a pesnik joj nije ostao dužan. Istom, žarkom ljubavi zavoleo je Vojislav Ilić i nju, "po volji svoje sudbe klete".
Njihova veza nije dugo trajala, ali je bila prekretnica za oba života. Nijedna druga žena nije prvog srpskog modernog pesnika nadahnula na tako snažno i često stvaranje, a kad su se rastali, potpuno se okrenuo boemskom životu koji mu je dokrajčio zdravlje. Već u prvoj pesmi, poslanici Gospođici N, pisanoj u Loznici dok se Mileva nalazila u Crnji, Vojislav je pokazao i koliko je zaljubljen, i koliko je njihovu vezu teško sakriti i održati.
Pesmu joj je napisao umesto pisma i objavio u listu "Stražilovo", kako bi je njegova draga sigurno dobila i pročitala, a da njena okolina ni ne nasluti kome je to pismo upućeno. U drugoj poslanici Gospođici N. on se najradije seća "prijatnog slatkog sna" kad su bili zajedno, a sad on sam kroz polja bludi. Slično sećanje opisao je i u pesmi koja počinje stihom "Veče je odavno prošlo". Ali, već krajem 1886. ispevao je pesmu "Sumnja" u kojoj u zaljubljenom pesnikovom srcu otpočinju neverice i on peva o ljubavi "koje nema više", da bi se u pesmi "Zbogom" konačno oprostio od svoje voljene.
Nešto malo pre toga, o Ilićevoj vezi sa mladom svastikom čaršija je već počela i javno da govori. Zato je ona u molbi ministru prosvete tražila da je postave za učiteljicu "ma u kojoj školi" u Srbiji, samo što dalje od Beograda. Ali, kao nekada i za njenog oca, ni za nju nije bilo službe. Ljubav Mileve i Vojislava naišla je na opšte osude i zgražavanja.
Jedan od njene braće, zanatlija, sa čekićem je došao na pesnikova vrata da brani čast porodice. Zato su njih dvoje pobegli u Vojvodinu, u tadašnju Austrougarsku. Ali, kako se sećao Vojislavov najbliži prijatelj Branislav Nušić, pesnik je ubrzo posle toga počeo da se "oseća umornim i od proganjanja i od ljubavi". Par se pokajnički vratio u Beograd.
Ljubav platila životom
Tek tada je kći Đure Jakšića dobila službu u Varvarinu. No, za grešnu ljubav morala je da plati. Ostali članovi porodice Ilić, oni koje je volela kao druge roditelje, ugurali su je 1888. u neželjeni brak sa jednim učiteljem, mnogo starijim od nje, uz to i bolesnim. Odmah posle venčanja Mileva se teško razbolela. Sa mužem je tada živela u Prokuplju.
Razočarana u njega, ponovo je tražila premeštaj, ovog puta čak i u zaostalim, tek oslobođenim krajevima Srbije. Obrenovićevska vlast nije imala milosti, i to je mladu učiteljicu dotuklo. Život najmlađeg i najnaprednijeg deteta Đure Jakšića završio se onda kada je za njene vršnjakinje tek počinjala prava radost mladosti.
Mileva Jakšić je imala svega 21 godinu kada je umrla. Njeno veliko i strasno srce sagorelo je u onom trenutku kada je iz njenog života otišao čovek za kojim je to srce do kraja odano kucalo.