Tajne ljubavi čuvenih Srba (5): Večiti mladoženja
Ugledao je Lazu u crkvi, onako "belog lika, okruglih obraza, crne bujne kose" kako stoji za pevnicom, nemarno oslonjen na nju, i "više je gledao u žensku prepratu nego u ikonostas". Gledao je, dakle, veliki pesnik za ženama još od najranije mladosti i pružao im ruke sve do poslednjeg daha. Divnim stihovima zidao im je hramove, a 1871. pozvan je da održi i predavanje: "O lepim ženama u životu i pesmi."
Julija i Romče
Laza Kostić je bio u središtu pažnje svuda gde bi se našao, a naročito lepo priman je u ženskom društvu. Kada je 1861. za stogodišnjicu rođenja dobrotvora Save Tekelije na proslavi u Novom Sadu učestvovao kao glumac u Sterijinom "Kir Janji", dobio je priliku da se upozna sa uzbudljivim pozorišnim svetom. Tako je upoznao i svoju prvu veliku strasnu ljubav, u ono vreme poznatu glumicu Jovanku Kirković.
Labudova pesmaPoznato je već da je Laza Kostić svoju najlepšu, a labudovu pesmu "Santa Maria della Salute" posvetio Lenki, kćeri svog prijatelja veleposednika Đorđa Dunđerskog. U ovu lepu i obrazovanu devojku zaljubio se uprkos tome što je od nje bio stariji bezmalo tri decenije. Kada je Lenka iznenada umrla od neizlečive bolesti ne navršivši ni dvadeset šestu godinu, tek-tada je pesnik svoju platonsku i, naravno, tajnu čežnju mogao da poveri svom dnevniku, kasnije i pesmi. |
Jovanka je svojom neobičnom lepotom i talentom toliko zanela pesnika da ju je nazivao Julijom, a sebe Romčetom. Bila je živahne i vesele naravi, a i obrazovana, tako da mlađanom studentu prava nije smetalo to što je nekoliko godina starija od njega. Kao i on rano je ostala bez majke. Laza joj je tepao Luče molovano i nadenuo joj ime Bebuš.
Zbog Jovanke je često napuštao predavanja u Pešti i ostajao u Novom Sadu. Znala je ta devojka da joj je vek kratak, jer je bila grudobolna, pa se predavala životu i uživanjima. I, kao mnoge budimske i novosadske udavače, želela je da što pre postane supruga Lazina. Ne želeći da se sama nameće, ona je to pokušavala preko zajedničkog prijatelja Đure Vukićevića Baćuške. Laza za to nije hteo ni da čuje.
Ali, kada je Jovanka sredinom 1863. počela već da baca krv, bio je stalno uz nju. Toliko je verovao da će njegova draga ozdraviti da je nekadašnjem svom profesoru a tada upravniku novosadskog pozorišta Jovanu Đorđeviću, novembra iste godine, preporučivao Jovanku za glavnu ulogu u drami Maksim Crnojević. "Jovanka, mislim da će biti zgodna za Anđeliju", pisao je prijatelju.
Jovanka je bila uspešna u mnogim dramskim ulogama. Još kada je prvi put nastupila u jednom posrbljenom nemačkom komadu, kritičar lista "Danica" čestitao je Srpskom narodnom pozorištu "na takvoj prinovi, jer svojom krasnom spoljašnjošću, umiljatim glasom i gracioznim kretanjem obećava da će vremenom biti dobra glumica".
Upisana u večnostGlumica Jovanka Kirković je ipak ostala upisana u večnost zahvaljujući tome što je Lazu Kostića nadahnula za pet pesmama koje je kritika uvrstila u njegove najbolje. U "Ljubavnim dvorima" on peva: "Na usti sam ti zido'o ljubavne dvorove, od poljubaca temelj, od slasti stubove", a u "Pod prozorom" veli: "A prozor da skujem iz onog pogleda kad oko tvoje živo, najživlje pogleda." Ne manje uzbudljiva je i pesma "Na iskap". U svega tri strofe u njoj Laza Kostić, kao i mnogi drugi romantičari, peva kako je pijan pao na grudi svoje dragane samo zato što je srknuo vino njene ljubavi, a želeo je naiskap da ispije "njena usta punu čašu". |
Tako se i dogodilo, ali je baš zato Jovanka počesto stradavala od spletki, zavisti, sujete, surevnjivosti kakve obično vladaju u glumačkim trupama. Uz to, razočarana što neće doživeti makar bračnu sreću sa čovekom kome se bez ostatka predala, odlučila je da sve što još može pokloni publici. U avgustu 1864. sama se obratila upravniku Đorđeviću sa molbom da joj da da "igra sve", a ona će se sama odreći uloga koje nisu za nju. Samo želi "sve da proba".
Pismo je završila vapajem: "Kada moju sreću i budućnost prezirem, bar da znam zašto prezirem!" Poslednja želja glumici Jovanki Kirković nije se ispunila. U dokumentima Srpskog narodnog pozorišta od narednih godina nje više nema. Ne zna se čak ni gde je i kada umrla.
Posle strasne veze sa lepom prvakinjom novosadskog glumišta, Lazi Kostiću se "dogodila" najveća ljubav, koja je, kako je izgledalo, mogla da se završi brakom. Bila je to budimska Srpkinja, Pava Stanković. U nju se Laza zaljubio još dok je bio student u Pešti, i brojao poslednje dane veze sa Jovankom. I Pava je, kao skoro sve Lazine devojke, bila veoma lepa. Otac joj je bio bogati trgovac i zvao se Josif, a stric čuveni kompozitor Kornelije Stanković.
U pismu svom drugu Đorđu Popoviću Daničaru, 1862, pesnik otvoreno priznaje sledeće: "Ja ne znam kako bih podmlađivao volju i snagu da nije - da nije Pave; ona me voli - ja bar tako mislim, al' je čudno da to meni ni najmanje ne smeta da i ja nju volim. I ako se u tu devojku zaljubim, kao što slutim da se mogu zaljubiti, biće čuda i pokora i s tim će biti opasnije, što se nisam zaljubio u njenu lepotu, nego u ono što je sve lepše i lepše, u njen genijus."
Pesnika su, kao i mnoge pre njega u to doba, opčinile divne devojčine oči, i on o njima sanja: "U očima tim sunčanim sakrio se tamni sunče, slatko moje divotanče, u očima tim sunčanim."
Stihovi za opomenu
Ipak, na tom sunčanom budimskom nebu bilo i podosta oblaka. Izgleda da je bilo i raskida. Jedan takav veliki nesporazum dogodio se još na početku njihove ljubavne veze, i o tome govori Lazino pismo Antoniju Hadžiću: Pozdravite Pavu par ekselans, mada sam raskrstio s njome. Kažite joj da je svaku noć sanjam, a to je žalost, jer je to znak da u Novom Sadu nema njojzi nikakvog ravnog predmeta, al' opet, ne zakrati Bože...". Bog nije zakratio, učinili su to ljudi, oni iz Pavine porodice.
Najpre se Laza Kostić sukobio sa njenim tečom, majorom Petrom Dukom, koji je stanovao u kući trgovca Stankovića. Duka mu je u pismu u februaru 1864. zabranio da kroči u njihov dom, gde je pesnik do tada godinama bio priman srdačno i gostoljubivo. Doduše, Laza Kostić, kako se čini, nikada i nije ozbiljno mislio na ženidbu pa ni sa Pavom, ali o tome, naravno, nikad nije govorio sa njenim roditeljima ni sa njom. A Josif Stanković je želeo da svoju kćer što pre i što bolje udomi.
To je i učinio čim mu se ukazala zgodna prilika. Da bi zataškao raskid pesnika i budimske "nenagledane deve", udao ju je daleko, u Vukovaru 1865. godine. Lazini tužni dani od tada postadoše "pronadani, projadani", a njegovi sanci "mračni tugovanci", pa je sebi za utehu a i opomenu pevao: "Od jave si kovo snove, sad od snova javu vezi."