Mušmula, zlatni dar jeseni
U obilju jesenjih darova valja obratiti posebnu pažnju na često nepravedno zapostavljeno voće poput mušmula. Iako latinski naziv Mespilus germanica znači nemačka mušmula, ovo voće potiče iz jugozapadne Azije i jugoistočne Evrope, a u Nemačku su je doneli Rimljani, koji su među prvima otkrili blagodeti tog voća iz porodice ruža.
Kada se oberu, što se preporučuje tek kada lišće počne da opada, čak i posle prvih mrazeva, tvrde su i opore, pa ih treba ostaviti nekoliko nedelja da zru. Meso tada postaje meko, sočno, kiselkasto i kremasto, kao puter od jabuke. Neki ljubitelji smeđe lepotice kažu da ih njen ukus podseća na jabukovaču, drugi, pak, na aromatično vino.
Bila je posebno popularna u srednjem veku, a kao voće koje istrune pre nego što je zrelo i spremno za jelo - mušmula je u književnosti često upotrebljavana kao simbol za prostituciju.
Od davnina su cenjene kao prijatno sredstvo za jačanje organa za varenje, protiv dijareje (zbog tanina, pektina i drugih sastojaka). Oni koji žude za alternativnim izvorom vitamina C mogu da privedu svoju potragu kraju kada na pijaci naiđu na mušmule.
Iako se uglavnom konzumira sveža, što nutricionisti ističu kao najkorisnije za organizam, od ovog voća mogu se napraviti razne poslastice: marmelada, liker, rakija, ali i sir. Ukus smeđih plodova odlično se slaže sa puterom, cimetom, karanfilićem, slatkom pavlakom, limunom, suvim grožđem i vinom, te ostavlja prostora za širok dijapazon kulinarskih varijacija.
Osušeno lišće mušmule, sakupljeno u doba cvetanja biljke koristi se za spravljanje čaja koji se u narodnoj medicini opisuje delotvorno sredstvo za ispiranje grla, za lečenje zapaljenja desni i usta. Lišće i kora, takođe, imaju korisnu stranu - daju lepu mrku i žutu boju tkaninama.