Karadžić: Markale su očigledna podvala
Karadžić je negirao i da su snage bosanskih Srba proganjale nesrpsko stanovništvo, a logore u okolini Prijedora, u kojima su Muslimani i Hrvati po optužnici bili nezakonito pritvarani, zlostavljani i ubijani, nazvao je "istražnim centrima".
Osvrćući se na optužbu za genocid nad više od 7.000 srebreničkih Muslimana u julu 1995, Karadžić je tvrdio da o ubistvima nije imao nikakve informacije dok se nije našao u Hagu.
"Nije bilo naznake ni nagoveštaja da je bilo ubistava u Srebrenici i posle pada Srebrenice... Nijednu informaciju o tome nisam dobio, ni usmeno, ni pismeno... Nije kod mene bilo nikakvih saznanja dok nisam došao ovde, gde sam ponešto naučio", rekao je bivši predsednik RS.
Karadžić je, međutim, sugerisao da su optužbe o genocidu posle pada Srebrenice bile iste kakve su se u martu 1993. pojavile posle ofanzive VRS na enklavu, koju je on zaustavio. Te "glasine" bile su, kako je kazao, "po principu - eto vuka, eto vuka, i više niko normalan u to nije verovao".
Optuženi je potvrdio da je znao za "veliki broj zarobljenika" posle pada Srebrenice, ali da nije imao potrebe da se meša u postupak sa zarobljenicima u uverenju da će oni, kao što je do tada činjeno, biti poslati u logore i razmenjeni.
Karadžić je potvrdio da je, kao vrhovni komandant VRS, u julu 1995. "odobrio, a ne naredio" ofanzivu na Srebrenicu, smišljenu na suzbijanje muslimanskih snaga u granice enklave pod zaštitom UN kao i da je "odobrio" ulazak VRS u grad.
Napomenuo je, međutim, da su svi bili "iznenađeni" kada je celo muslimansko stanovništvo napustilo Srebrenicu pred srpskim snagama.
Taj napad, prema Karadžićevim rečima, bio je izazvan stalnim napadima iz snaga Nasera Orića iz enklave na okolna srpska sela i brojni zločini počinjeni nad srpskim civilima.
Negirajući optužbu da je VRS neselektivno granatirala Sarajevo, Karadžić je kazao: "Sarajevo je moj grad i priča da bismo mi bombardovali Sarajevo bez veze i razloga je neosnovana...Svaka granata koja je pogodila Sarajevo bolela je i mene".
Kako je rekao, u Sarajevu je bilo "preko 2.000 legitimnih vojnih ciljeva", a tamošnji Muslimani su "pravili incidente" kako bi "okrivili Srbe i održali nadu da će svet ući u rat protiv Srba".
"Masovna stradanja u redovima za vodu, redovima za hleb, na Markalama... Pa, to je besramno, to je besramna propaganda i trikovi...", tvrdio je Karadžić, nazivajući prvu eksploziju na pijaci Markale, 5. februara 1992, "besramnom inscenacijom" i
"očiglednom podvalom".
Kazao je da su ga oficiri VRS uverili da Markale nije bilo moguće pogoditi minobacačkom granatom, da oni to nisu učinili i da nije moguće da "jedna granata načini toliko štete".
"Bilo je neke eksplozije i neko je poginuo, ali... Mi smo videli kako kao žrtve na kamione bacaju i antropomorfne lutke i prave šou za svet", rekao je optuženi. Za drugu eksploziju kod Markala, 28. avgusta 1995, Karadžić je imao slično objašnjenje, dodajući da su leševi "dovezeni s fronta, kao i za Markale 1".
Prema optužnici, u prvom incidentu na Markalama 5. februara 1994. poginulo je 66, a ranjeno 140 građana. Druga eksplozija ispred Markala u avgustu 1995. ubila je 43, a ranila je 75 osoba.
Odbacujući optužbu da su snage pod njegovom komandom počinile progon nesrpskog stanovništva iz 20 opština širom BiH, Karadžić je tamošnje srpske vlasti nazvao "primerom brižnih vlasti" zato što "niko nije bio ni dirnut pre nego što su nas napali".
"Kako ćete nekoga proterati ako mu nudite da ima sopstvenu opštinu", upitao se optuženi, ponavljajući da je vođstvo bosanskih Srba delovalo u cilju regionalizacije BiH, a ne stvaranja etnički čiste srpske države.
Karadžić je tvrdio i da "nije bilo rata na srpskim teritorijama dok ga nisu započeli Muslimani", odnosno "osioni kriminalci i ekstremisti Stranke demokratske akcije" koji su "prekinuli pregovore o podeli opština" na "etničke opštine, kao u Briselu".
Logore Omarska, Trnopolje i Keraterm u okolini Prijedora, u koje su, po optužnici, srpske snage zatvorile hiljade Muslimana i Hrvata, Karadžić je okarakterisao kao "istražne zatvore i centre". "Ti zatvori nisu bili nikakvi logori, postojali su samo dok su trajale istrage. Iz njih je 60 odsto pritvorenih odmah pušteno", kazao je
optuženi.
Opovrgavajući da su u tim centrima počinjeni zločini, Karadžić je optužio strane novinare, kojima je on dozvolio da ih posete, da su oni pritvorene u Trnopolju "smestili iza žice" i takvu sliku poslali u svet što posle "niko nije mogao da demantuje".
Za izbijanje rata u BiH, Karadžić je okrivio bosanske Muslimane, koji su kako je rekao želeli da kontrolišu "celu BiH", premda je naznačio da o lideru SDA Aliji Izetbegoviću "i dalje ima pozitivan stav" i da misli "da je Izetbegović bio gurnut u rat, a da ga nije želeo". Tvrdio je i da je Izetbegović "prvi predložio podelu BiH".
Više od "50.000 demonstranata" oko sarajevskog hotela Holidej-in, 4. aprila 1992, imalo je "ispod jakni oružje koje se jasno videlo" i ta "rulja" napala je Srbe u tom hotelu i drugde, tvrdio je Karadžić, opisujući mirovne demonstracije u Sarajevu dan uoči početka rata.
Pošto je Karadžić okončao uvodnu izjavu, koja nije svedočenje pod zakletvom, iskaz će dati prvi svedok njegove odbrane, ruski pukovnik Andrej Demurenko.
Demurenko će, prema najavi odbrane, posvedočiti da je istragom, koju je sam sproveo, utvrdio da minobacačka granata, koja je 28. avgusta 1995. ispred sarajevske pijace Markale ubila 43, a ranila 75 osoba, nije bila ispaljena sa položaja Vojske RS, čiji je vrhovni komandant bio Karadžić.