Jovan Perišić: Stidim se da uzmem bakšiš

- Do pre pet-šest godina pevao sam po dijaspori i u rodnoj Bosni, ali sve je više poziva za gostovanja po Srbiji. Neću da se hvalim, ali u Obrenovcu mi organizatori rekoše da je pre mene jedino tako veliko interesovanje publike bilo kada je gostovala Dragana Mirković. Tokom leta osim u otadžbini, mnogo posla je bilo u Hrvatskoj, pa sam u avgustu imao 24 radna dana. Jedino do sad nisam pevao u Makedoniji - kaže
Perišić i objašnjava zašto ne pristaje da peva po svadbama i sličnim veseljima.
 

Lepše sa bendom - Najčešće nastupam sa svojim klavijaturistom, ali nameravam da uskoro povedem ceo prateći bend. Nastup će biti kvalitetniji, a i lepše je videti više ljudi na sceni, bolja je komunikacija sa posetiocima, razmena energije. Nekako je siromašno kad smo samo nas dvojica na bini, a ispred nas nekoliko hiljada. Čim je tu bend, svaki član privlači pažnju na svoj način, svira, peva, đuska, gestikulira - kaže Perišić.

- Nastupam po klubovima i diskotekama, odavno sam prestao da radim proslave rođendana, veridbe, svadbe, jer mi to ne prija. Moj prijatelj i saradnik Dragan Kovačević Struja, stalno jadikuje i žali se da je zbog mene ostao praznih džepova. Bilo je brojnih poziva da se pojavimo zajedno na nekoj svadbi, ali nikako da me ubedi da pristanem. Ne znam ni kad bih stigao, jer svaki mi je vikend radni, a nastupam i radnim danima. Jeste da se dobro zaradi na veseljima, ali nije sve u parama. Pogotovo što se nekako stidim da uzmem bakšiš.
 

Zašto se stidite?
- Uvek mi je bilo neprijatno kad neko maše novčanicama, hoće da zakiti pevača ili muzičare kad mu ispune muzičku želju. I kad sam pevao u kafani za muzičarsku dnevnicu, nisam mogao da uzmem bakšiš. Znali su momci iz pratećeg benda da me guraju, upirući mi instrumente u leđa, ne bi li prišao gostu koji se mašio za novčanik. Ne mogu, stid me! Otpevaću rado u dobroj atmosferi za veselo društvo, i znano i neznano nekoliko pesama za džabe, bez para, samo da me niko ništa ne tera, ne lepi mi pare po čelu ili ih gura u ruku i džepove. Zato retko pristajem da pevam na slavljima. Jeste da je to dobro plaćen posao, ali je i teško zarađen novac. Moraš da imaš živce kao konopce, kondiciju da od podneva do ponoći pevaš razne pesme, a sve se na tebi cedi, gola voda si.
 

Naručujete li vi pesme kada ste gost u kafani?
- Čim uđem u lokal, prilazim muzici i stavljam novac na harmoniku! Volim kafansku atmosferu, mada već sedam-osam godina ne konzumiram alkohol. Iako ne pijem, mogu u prijatnom društvu do zore da sedim za kafanskim stolom. Naručujem razne pesme, obično Šemsinu "Što se život sa mnom igra", pa "Kralj boema" od Šabana, Tominu "Kafana je moja sudbina"... Ove pesme zapevam i ja na gostovanjima pred fajront.
 

Pevate li krajiške pesme?
- Volim da ih slušam, ali ih ne pevam. Mada, dešava se u pauzama rada u studiju da razvučem neku iz tog kraja.
 

Nemam komplekse - Kada su zajednički koncerti, mnoge moje kolege traže da bude među poslednjim učesnicima. Meni nikad nije bilo bitno hoću li izaći pred publiku prvi ili poslednji. Ako neko ima dobar nastup, zajedno sa publikom mu tapšem, skačem, čestitam na uspehu. Ne ljutim se ni kad me ne prepoznaju ili me oslove pogrešnim imenom. Nemam takvih kompleksa! Što bi svi morali da znaju ko je Jovan Perišić, kako izgleda i šta peva. Oni koji vole moje pesme, znaju za ko sam i meni je to sasvim dovoljno.   Jarani Matići - Sa svim kolegama sam u korektnim odnosima, ali najviše se družim sa mojim jaranima - braćom Sašom i Dejanom Matićem. Odlični su pevači, a još bolji ljudi. Sjajni momci, duhoviti, vole da se šale. Oni su iz Drvara, a ja iz sela Gornji Vrbljani u opštini Ribnik, koja je sada u Republici Srpskoj, gde i danas žive moji roditelji.