Poreklo hrišćanstva u Srbiji (10): Srpski Isus u Hadu
Srbi nisu varvari
Nalazište Viničko kale, a kale na turskom jeziku znači tvrđava, i gradine Vinica, geografski leži kao presečeno istoimenom rekom. Na istoku se pružaju planine Obožna i Golak koje se, idući na sever, postupno povezuju sa masivom osogovskih planina, koje zatvaraju celu Kočansku kotlinu, kao u neki prirodni kazan. Poduhvaćen s juga planinom Plačkovicom, s istoka planinama Obožnom i Golakom, s nadmorske visine od 1.500 m, lokalitet stepenasto pada ka nadmorskoj visini od 500 m, da bi se, idući na sever, spustio na nivo Kočanskog polja i reke Bregalnice.
Ovako veliko zgrušnjavanje crkvenih zdanja, na malom arealu od dvadesetak kilometara, značajno je zbog dve stvari: episkopi i crkvena organizacija imali su istaknuti položaj u ovim gradovima i celokupan urbani sistem je služio kao centar odbrane unutrašnjosti Rimskog carstva i Vizantije, potom i Srbije.
PorudžbinaKnjigu "Srpski stari vek" možete poručiti na tel. 00381 62 306 033, 00381 11 411 34 64 ili mejlom vandalija.rs@gmail.com |
Za Srbe kao narod ranohrišćanske civilizacije ovi lokaliteti su od nemerljivog kulturnog značaja koji, po ko zna koji put, ukazuju na Srbe kao nosioce civilizacije, a ne, kao što godinama "gusla" tzv. Bečko-berlinska istorijska škola, na varvare koji su ognjem i mačem hristijanizovani. S tim u vezi, lokalitet Male Vinče, Vinice, Hijerokle imenuje Armonijom - harmonijom, skladom ranohrišćanske civilizacije i duhovnosti.
Lovac iz podzemljaZanimljiv je u istočnoj Srbiji kult Tračkog konjanika, koji svoje poreklo vuče iz skitske mitologije. On je lovac iz podzemlja, oboženi pokojnik koga neposredno vezuju za grčko-rimske kultove Silvana, Plutona i Herakla. Na njega se u Srbiji nadovezuje kult svetog Teodora, koji preovlađuje na prelazu starog u srednji vek. |
U vremenu hristijanizovanja antičkog sveta i ondašnje drevne Srbije nije se smelo ići sa potpunim uništavanjem religiozne svesti kod naroda, već se insistiralo na sinergiji, sažimanju i stapanju politeističkih kultova sa hrišćanskim, uvek sa novim značenjima i sa namerom veličanja Hristovih muka, njegovog žrtvovanja, raspeća i vaskrsenja.
Od 2. do 4. veka, upravo je sinergija karakterisala grčko-rimske, sarmatske i trako-skitske bogove. Ona rađa ijatričko-soteriološku situaciju u religijskoj svesti ljudi starog veka, koja se integriše u rano hrišćanstvo bez nekih velikih problema i komplikacija. Čuvena kultna mesta se, kao neke retke biljke, prenose iz Male Azije u daleka balkanska mesta. Na Balkanu postoje tri značajna kultna ranohrišćanska središta: Ćustendil (Pautalija), Strumica (Tiveriopolj) i Ser (Serb, Srbica). Ovde se grčko-rimski kultovi povezuju sa lokalnim kultovima Singa, Skita, Trako-Skita, Kimera i Sarmata, a potom se razrešavaju u hrišćanskoj slici kulta.
Vojne potrebe Carstva uzrokovale su i nove religijske potrebe, nova sažimanja i nova mešanja kultova. Ovakvom situacijom naročito je zahvaćena putna trasa od Bitolja (Herakleja Linkestis), pa sve do Ćustendila. Religijska praksa započinje kultom Herakla iz Herakleje, a nastavlja se sinergijom Vida, Peruna i "Tračkog konjanika", sa Apolonom, Jupiterom, Junonom i Dracenom (Higijom). Ovde je izuzetno značajan kult Herakla, jer on, polučovek-polubog, pobeđuje smrt, mračne sile Hada i njegovog čuvara Kerbera.
Od kulta Tračkog konjanika, koji vodi poreklo od Skita, dalje vodi sveti Teodor. Bila su dva uzora za prokreaciju, stvaranje svetog Teodora i oba su bili vojnici. Jedan je Stratilat, rodom iz Evhaite. Bio je zapovednik i posečen je srpom 8. 2. 319. godine. Drugi, Tiron iz Amasije je 17. 2. 306. godine spaljen. Veoma brzo, njihov kult je, preko martirijuma Stratilata u Evhaiti, prenet po celom hrišćanskom svetu, a svi veći hrišćanski centri sazidali su crkvu, njima posvećenu. Pokretač je bio učeni teolog Grigorije Ninski (335-395), koji je, na grobu mučenika Stratilata izgovorio pohvalu koja je bila pravni osnov za širenje kulta.
Omiljena imenaZa širenje kulta svetog Teodora najzaslužnija je legenda koja pripoveda da je sveti Teodor naredio da se skuva koljivo, pšenica, pošto je rimski car, Julijan Otpadnik (361- 363), hteo da žrtvenom krvlju oskrnavi sve namirnice koje su bile predviđene za početak posta. Ova legenda je ušla u hrišćanski kalendar kao kuvanje nesamlevene pšenice za prvu nedelju velikog posta. Ovaj običaj kuvanja pšenice od tada se širi i učvršćuje u Srbiji, a Teodor, Todor i Teodora postaju omiljena imena kod Srba. |
"Onaj, koji je vaskrsao Lazara", govori se u apostolskim spisima, iz prvih vekova hrišćanstva i misli se na Hrista, "koji je Jonu izvukao živog i nepovređenog iz utrobe morskog čudovišta posle tri dana, spasao tri mladića iz užarene peći, i Danila iz rova sa lavovima, taj ima silu da nas povrati u život". Prorok Danilo, izuzetno omiljen u ranoj hrišćanskoj umetnosti na tlu Srbije, sećanje je na Hristov trodnevni odlazak u Ad, nakon raspeća. Danilo je vaskrsao u lavljoj pećini, gde je pećina metafora za podzemni svet, a lav ima značenje telesne smrti i Satane.
Odeća ne čini sveca
Danilo je praslika Isusa i obično se prikazuje između dva lava: njegovo spasenje, iz jame sa ovim zverima, simbol je vaskrsenja Hristovog, koji se vernicima prikazuje na Uskrs, s kojim je u najtešnjoj vezi. Danilov boravak u rovu sa lavovima i neke druge scene iz njegovog života, prikazane na ranohrišćanskim ikonama, označavaju euharistiju kao obred i žrtvu. Danila je iz rova od sigurne smrti spasao Hristos, a vernicima se, u tajni pričešća, predaje istinsko telo i krv Hristova, radi oprosta grehova i zadobijanja večnog života, koji će im on dati na dan svog drugog dolaska, kada će dostojne vaskrsnuti na život večni.
Danilova ikonografija, stilski se, učestalo, javlja u ranom 4. veku u sklopu Jonine trilogije, imajući značenje spasenja i besmrtnosti. Ona, u svojoj jasnosti i simboličnosti, ima fina razdvajanja koja su odlika stilskih promena, u burnim vremenima, od 3. do 5. veka. Treći i četvrti vek karakteriše slikanje nagog Danila među dva suprotstavljena lava, a pozni 4. i 5. vek odlikuje odeveni Danilo.
On nosi tuniku dugih rukava, plave boje. Takođe, obučen je u zelene pantalone i crveni ogrtač pelerinu, koja je pričvršćena okruglom kopčom ispod vrata. Na ikonama iz Vinice i Podgorice, Danilo ne nosi, što je uobičajeno, sarmatsku kapu, već proročki kalatos. Srpski Danilo, po svom stilu, najbliži je ipak Maloj Aziji, dok se "evropski" Danilo može smatrati uvozom carske porodice Konstantina Velikog i Valentijana, kreiranog za potrebe prestonice Carstva i njene crkve.