Nesrećnici beže od svoje nacije

Liturgija 2003. godine na mestu crkve porušene 1941. u Novom Selu

 

To su mu priznanje uručili HDZ-ov gradonačelnik Dinko Pintarić i HSP-ov predsednik Gradskog veća Veljko Novak, a na inicijativu gradskih pravaša. I tako je prota Pera, koji u Sisku živi i radi više do 40 godina dobio priznanje za ono što je celog života predano radio.
 

Najveći deo letopisa posvećen stradanju pravoslavnih Srba u Sisku u dva poslednja rata.
- U poslednjem ratu je ubijeno oko 600 Srba, mada se pravi broj nikad neće saznati. A za taj zločin pokrenut je tek jedan sudski proces. Ono što su ovi krajevi, Banija i Kordun, doživeli u dva poslednja rata, fizičko je uništenje srpskog naroda.
 

Zašto ste se odlučili za ovaj poduhvat?
- Ovaj letopis je moja obaveza i dug prema onima koji su zbog svoje vere i nacije u Sisku izgubili živote. I nije ih mali broj, ako se uopšte nasilne smrti nevinih mogu na taj način meriti. Moj životni moto je jedna davno izgovorena Titova rečenica, koju rado citiram: "Ima ih koji veruju u raj na nebu, a ima i onih koji u taj raj ne veruju. Ali to ne znači da svi zajedno ne treba da radimo na stvaranju raja na zemlji." Koliko želiš prava za sebe budi spreman i drugome ga priznati. I Jevanđelje to poučava, što ne želiš sebi ne čini drugome.
 

Primali ste priznanja i od komunista i od hrvatskih domoljuba. U bivšoj državi dobio je plaketu ZAVNOH-a zbog doprinosa u širenju dobrih odnosa među narodima i verama.
- Jedan moj poznanik, bivši političar, kada smo se posle dužeg vremena sreli na ulici, kaže mi iznenađeno: "Pero, nisi se ništa promenio!" Rekao sam mu: "Nisam ja kao vi. Vi ste ranije bili drugovi, sada ste gospoda. A ja sam bio pop Pera i onda i danas."
 

Šta zamerate komunizmu?
- Komunizam nije toliko fizički uništio naš narod, ali je ostavio duhovnu i nacionalnu pustoš u njemu. Usudio bih se reći da je udario temelje za tragične događaje koji su usledili. Bio je to duhovni genocid, koji je prethodio tragičnim događajima za naš narod u ovom poslednjem ratu. Još je sveže sećanje na vreme kada su Srbi u Splitu, Sisku, Zagrebu čekali u redovima da promene prezime, ime, da traže ispis iz pravoslavne crkve, uzmu krštenicu i odu. I danas toga još ima. Ali greše ti naši nesrećnici, iako mogu razumeti njihove motive, obespravljenost i strah. Ali to njihovo papirnato bežanje od svoje crkve i nacije uglavnom im ne donosi spokoj. Komšije, okolina i dalje ih prepoznaju kao Srbe pravoslavce. I danas Srbi decu daju na katolički veronauk da ih poštede šikaniranja većine, da ne bi štrčala.
 

U Letopisu parohije beležite i njene početke, od naseljavanja prvog Srbina u tom gradu 1776. godine. Ali najveći deo odnosi se na stradanja u dva poslednja rata.
- Sisačka parohija osnovana je tek 1921. godine. Ja sam četvrti sisački paroh i obeležio sam polovinu njezinog postojanja, a nisam dočekao izgradnju crkve, iako je projekat za njezinu izgradnju star koliko i parohija. Početkom Drugog svetskog rata ustaše su ubile predsednika crkvene opštine, industrijalca Miloša Teslića i paroha sisačkog Branka Baraća, a novac za crkvu opljačkali. U bivšoj državi i nakon njezinog raspada to je bilo nemoguće realizovati, a sada imamo sve dozvole, projekat ali nemamo novca.
A srpski korpus u Sisku u poslednjem egzodusu je desetkovan, a preostali deo egzistencijalno ugrožen da i ne može znatno učestvovati u izgradnji hrama, a izgradnja crkve Svete Petke parohu Petru Olujiću bila bi sigurno najdraža od svih nagrada.
 

Koliko danas ima Srba u Sisku?
- Danas u Sisku, bar tako govore popisi, živi oko 3.500 Srba sa pravom glasa. To međutim nije realno stanje jer ih ima dosta koji su tu prijavljeni a i dalje žive u mestima izbeglištva, dok su, s druge strane, mnogi od naših Srba prećutali svoju nacionalnu pripadnost. Tako da se ne zna tačan broj, a oni za koje znamo uglavnom su osiromašeni. Zbog svega toga prisiljeni smo čekati neka bolja vremena, treći pokušaj za izgradnju hrama u Sisku.
 

Hoće li biti pomirenja u Hrvatskoj?
- Povratak dobre volje, međusobnog uvažavanja i pomirenja zavađene braće, jer svi smo mi deca božja, nije privatna stvar jednog čoveka. To je pitanje narodno. Treba uvek tražiti što bezbolnije puteve pomirenja, a ne soliti otvorene rane. Tu egzibicionizam političara neće doneti ništa dobroga.
 

Koji je pravi način?
- Da bi se išlo putem pomirenja, treba se najpre pokajati, oprostiti i izdići iznad onog lošeg što se dogodilo. Neko je bez naše krivice pokrenuo tu spiralu zločina, a na nama je da te rane lečimo. Ali nikako na način kako je to Veljko Džakula uradio i otišao na proslavu "Oluje" u Knin. Moji vernici su postradali i ja, umesto slavljenja, jedino im mogu održati pomen, parastos za pokoj duša njihovih. Kao sveštenik, kao čovek hrišćanin mogu samo žaliti, oplakivati sve nevine žrtve ovog rata. Tu nema mesta slavljenju, pogotovo sa srpske strane, kada je reč o "Oluji".
 

Od komunizma do demokratije Prota Petar Olujić * Petar Olujić je rođen u Splitu 1936. godine kao četvrto dete oca Luke i majke Marije. U rodnom gradu završio je malu maturu i klasičnu gimnaziju.   * Za bogosloviju se opredelio u manastiru Rakovica i nastavio u Prizrenu, gde je i diplomirao 1957. Iste se godine, na Sv. Iliju, venčao sa Danicom, a u čin đakona rukopoložio ga je gornjokarlovački vladika Simeon.   * Prva služba bila mu je u biskupiji kod Knina, a nakon šest godina premešten je u Vrliku. U Sisak dolazi burne 1971. Više od 40 godina vodi sisačku parohiju.   * Teško mu je reći kada je bilo teže, u komunizmu ili demokratiji, ali zato smatra da čovek mora biti spreman na mnoge neprilike, ali i uvek ostati na visokom moralnom nivou.