Papići, osvajači Evrope na dva točka

- Obišli smo skoro celu severnu Evropu, Skandinaviju i deo Rusije. To nam je bila velika želja, zadali smo sebi cilj i krenuli. Uživali smo, čini mi se nikad kao dosad, jer smo za jednu godinu, jednu novu pustolovinu i avanturu stariji, ali i bogatiji i iskusniji - ističe Raša Papić, koji je kao i do sada, na putu bio zadužen za menjanje probušenih guma i sve teže muške poslove.

- Nemojte misliti da je meni kao dami bilo puno lakše, jer i ja sam imala svoja zaduženja, ali sam se trudila da sve obavim kako valja i kako se kapiten tima, gospodin Raša, ne bi ljutio - u šali nastavlja Jelena, koja je bila zadužena za brzinsko spravljanje hrane i napitaka i ne baš popularno pranje suđa.

- Izveštili smo se za sve ove godine, a bicikl vozimo od 2005. otkad zvanično krstarimo Evropom i zemaljskom kuglom i uživamo punim srcem i dušom. Pitaju nas prijatelji: "Zašto to radite, ako je već tako naporno i često i van granica ljudskih mogućnosti" i u pravu su donekle, jer jednostavnog odgovora nema. Ali kad jednoga dana sklepamo knjigu sa svim zgodama i nezgodama i likovima na putu, svima će sve biti mnogo jasnije. Taj izazov se teško može opisati. On te obuzme i tera, vuče dalje u novu avanturu, neizvesnost - objašnjava Raša, nekadašnji košarkaš, danas zaposlenu u NIS-u.

Nekad na bicikliste nagrunu sve nedaće koje čovek može da zamisli, ali ništa nije teško i ne predstavlja nesavladivu prepreku.

- U Skandinaviji nas je često pratilo loše vreme, vozili smo jednog dana 40 kilometara po kiši i vetru. A tako se namestilo, nigde naseljenog mesta, ni kućerka da se sklonimo. Već smo bili i gladni i žedni, zalihe koje smo poneli su se usput istrošile, a nije bilo mogućnosti za odmor na samom putu jer je zaista bilo nevreme. Izdržali smo, ja sam samo molio Boga da nam u tom trenutku ne pukne guma ili se ne olabavi lanac. Ih te sreće kad smo posle skoro 50 kilometara naišli na lep hotelčić u jednom selu, gde smo proveli nekoliko nezaboravnih sati, okrepili se i nastavili put dalje - otkiva samo deo dogodovština Jelena, koja radi kao vaspitačica u zrenjaninskoj predškolskoj ustanovi.

Upoznavanja brojnih ljudi, traženja skrovitih i mističnih mesta za odmor i prenoćište, samo su deo izazova koji su neizbežni kada se na dva točka krene na put.

- Za ovih sedam godina smo oguglali. Važno je samo sačuvati mirnu glavu u trenucima kada vam probuši guma, a imate do odredišta samo dva-tri kilometara i umor i san vas savladavaju. E, zbog toga smo i uveli naš hotel od milion zvezdica i od tada zaista uživamo u pravom smislu te reči. Tu su neizbežne vreće za spavanje i sve ostalo neophodno za spokojan san na otvorenom, još kad se upriliči da popijemo čašu crnog vina pri zalasku sunca, divota.

Smisao njihovog putovanja nije puko obaranje rekorda i brojanje kilometraže, već uživanje, istraživanje i otkrivanje novih krajeva, ljudi, ali i sopstvenih kvaliteta i mogućnosti. Dokazali su sebi da su izdržljivi i spremni da se suprotstave nedaćama. Ne koriste navigaciju, samo intuiciju.
 

Bol i krajolik Bol je neizbežan pratilac svih njihovih avantura, a protiv njega se leče dugim i lepim pričama na razne teme, vezane kako za porodicu, decu, koja ih čekaju kod kuće, tako i aktuelne iz politike, kulture. - Prava je šteta što knjige nisu baš mio saputnik, jer em zauzimaju puno prostora zbog svog gabarita, em se nema vremena za njih od silnog umora. Taj bol u nogama i rukama najbolje leči lep pogled u daljinu, u neki predeo i krajolik - ističe Raša.   Govor rukama - Najlepše od svega je iskreni osećaj koji steknete vremenom, da vas svuda, bez obzira na to gde se nalazite, ljudi posmatraju drugačije, sa velikim simpatijama i prosto željom da komuniciraju i prozbore bar pokoju reč. Tada ni jezik ne predstavlja nikakvu barijeru. Često smo u Italiji, zabačenim selima Holandije ili severne Francuske pričali sa ljudima koji ni reč engleskog ili bilo kog drugog jezika, osim maternjeg, ne znaju. Ali sporazumeli smo se, shvatili njihove poglede, osmehe i odobravanje za ono što radimo - priča Raša Papić, i najavljuje krstarenje Amerikom naredne godine.   Pasta i vino za sportiste - Puno je bilo interesantnih detalja na proputovanju kroz mala sela u Italiji, gde ljudi jednostavno komuniciraju srcem i dušom, a osim njihovog maternjeg nijednu reč drugog jezika ne znaju. Sve smo pokušali, kada nas je jedan simpatični deka dočekao na ulazu u selo. Mahao je rukama, pokazivao da stanemo. Kada smo to učinili, nešto je brbljao, ništa ga razumeli nismo, ali videlo se da nas pozdravlja i da je oduševljen što ima priliku da se sa nama druži. Počastio nas je u svojoj kući domaćim specijalitetima, pastom i vinom, iako smo sportisti i u punom trenažnom postupku, nismo imali srca da mu kažemo ne... Probali smo sve što nam je ponudio i nakon jednosatnog odmora nastavili smo put - priča Jelena.