Nedelja 16.09.2012.
04:44
Z. Gligorijević - Vesti

Od ložača do umetnika

Milorad Mitrović sa svojim delima
 

U Srbiji postoji 140 portreta odlivenih u bronzi, sedam u mermeru i veliki broj portreta u gipsu, u bivšim jugoslovenskim republikama ima ih 11. Iako će 14. septembra Milorad napuniti 84 godine, on ne samo da još stvara, već planira da uradi i dva velika reljefa, "Plava grobnica" i "Tamo daleko", kojima će ovekovečiti deo srpske istorije.

Od ložača do vajara

- Pošto smo bili siromašni, često smo krali voće, ali se nijedan vlasnik nije ljutio. Ponekad bismo onako bosonogi otrčali na pijacu. Dok bi neko zagovarao prodavca, drugi bi ukrao lubenicu. Pošto nismo imali ni nož, tresnuli bismo je o zemlju da bi se razbila. Za vreme okupacije nije bilo mesa. Kilogram je mogao da se dobije za radio-aparat. Ali, mi ga nismo imali. Počeo sam da gajim zečeve. Imao sam 15 kaveza, a sa komšijom sam išao da krademo detelinu. Jednom smo otišli na Vezirovo brdo. Pošto smo puzili nismo primetili nemački bunker. Dok smo brali detelinu, naišao je Švaba. Preplašili smo se, a on se nasmejao i pustio nas.


- Moj otac Svetislav bio je mašinovođa. Onda su ga poslali u Beč da bi se usavršio za održavanje lokomotiva, a potom u fabriku za proizvodnju lokomotiva u Budimpešti. Postao je rukovodilac železničkog čvora za popravku lokomotiva.

Čovek od bronze: Autoportret umetnika
 

Posle oslobođenja nije prišao komunistima zbog agrarne reforme. Rodom iz Žirovnice, znao je da seljaci nisu kulaci, kako su ih komunisti predstavili, već su svoju zemlju zaradili teškom mukom. Sa nama su živele i njegove sestre Nada i Vera, koja sada ima 86 godina i koja je bila finansijski stručnjak Centralnog komiteta KPJ i direktor Beobanke.


- Leto te 1947. godine, kao i nekoliko pre njega, ložio sam uređaj za vršidbu pšenice, koji je napravio moj tata Svetislav.

Morao sam da pomažem da bismo prehranili petočlanu porodicu. Sećam se kada je Jovanka Hadžividojković, moj razredni starešina, došla po mene da bih joj pomogao da sredi dokumentaciju.

Moja mama Milica joj je rekla gde radim. Jovanka je došla na njivu i kada me je videla, zaplakala je... Ali, tog leta nisam mnogo radio, jer su me po završetku gimnazije sa nekolicinom vršnjaka poslali u Zrenjanin da bismo u tamošnjoj Šećerani radili administrativne poslove, pošto su Česi napustili ovu fabriku. Dobili smo celu kuću, ali prljavu do zla boga, a jeli smo barenu repu.
 

Profesorov posao

Milorad kao student
 

- Iz Zrenjanina sam otišao u Beograd i upisao arhitekturu. Međutim, kako nisam mogao da dobijem stipendiju, nastavu nisam pohađao, već sam se zaposlio u Ministarstvu šumarstva kao administrativni službenik. Pošto sam bio zaljubljenik u umetnost, upisao sam Večernju školu crtanja. Nisam ni znao da u njoj rade profesori sa Fakulteta likovnih umetnosti. Jednog dana profesor Đurđe Teodorović pozvao me je u svoj atelje.

Pitao me je da li bih upisao taj fakultet, a ja sam mu rekao da bih rado to učinio ukoliko bih dobio stipendiju. Posavetovao me je da predam tri crteža i prijavim se. Tako sam i uradio.


- Profesorki Ljubici - Cuci Sokić poklonio sam portret Ciganke, jer joj se mnogo dopao. Kada je posle završene prve godine studija trebalo da se opredelim za jedan od smerova, ona me je zamolila da izaberem vajarski. I ja sam je poslušao.

Ona je bila Cuca, a ko sam bio ja? Postao sam jedan od samo četvorice vajara na fakultetu.


- Mnogo sam zahvalan tom fakultetu. Kao dete iz radničke porodice, koje studira sa decom iz bogatih beogradskih kuća u kojima se svirao klavir, brzo sam napredovao na polju kulture. Svi smo imali bedž sa kojim smo mogli da uđemo u bilo koju kulturnu ustanovu. Posle nastave smo obavezno išli najčešće na opere. Ali bilo je to vreme siromaštva. Sećam se te 1948. godine kada se u beogradskim prodavnicama pojavila prva čokolada u tablama sa celim lešnicima. Prodavala se na meru. Ispred prodavnice na uglu Kneza Mihaila i Kralja Petra Prvog uvek je bio veliki red. Ljudi su bili srećni kada bi kupili i po 100 grama čokolade. Jeli bi je odmah ulicom.

Podrška ćerki

- Kada sam usvojio Milicu Stanojević, imala je 12 godina. Završila je Višu školu za vajarski odsek na Zvezdari, a potom upisala Fakultet likovnih umetnosti. Ostale su joj master studije. Pre neki dan me je pitala da li bih finansirao njene doktorske studije. Rekao sam joj da ću to učiniti vrlo rado ukoliko je budu primili. Biće mi zadovoljstvo ako od 40 vajara ona bude jedan od tri studenta koji će moći da upiše doktorat. Jer, primaju samo najbolje.

- Ta godina je mogla da bude kobna po moje studije. Pošto mi je ponestalo para, morao sam da napustim fakultet. Profesor Dolinar je nekako to saznao i jednog dana me je pozvao u svoj atelje. Ustupio mi je posao kojeg se bio prihvatio. I tako sam uradio dva velika portreta koji se i dan-danas nalaze u amfiteatru Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu. Jedan je bio portret Žikice Jovanovića Španca, a drugog se ne sećam. Ali zaradio sam toliko para da sam ne samo mogao da završim fakultet, već mi je ostalo nešto novca.


- Zbog toga kad god u antikvarnici pronađem nešto zanimljivo kupim i poklonim mom fakultetu. Pre dve godine našao sam uporednu istoriju umetnosti na nemačkom jeziku, objavljenu 1901. godine u Beču. Iako je bila prilična skupa, nisam žalio novac. Taj fakultet je odredio ne samo moj životni put, već me je i obrazovao i kulturno vazdigao. Sada ima 130 diskova koncerata, baleta i opera iz najvećih svetskih kuća. Imam i snimak Pučinijeve opere "Turandot", snimljene u zabranjenom gradu Pekingu.
 

Proteran iz Ćuprije

- Čim sam diplomirao zaposlio sam se kao profesor u ćuprijskoj gimnaziji, u kojoj sam radio 26 godina. Malo po malo pročulo se da sam vajar, pa sam, pošto je potražnja bila velika, napravio i livnicu u kojoj sam mogao da lijem portrete.

Bio sam član partije i odlikovan najvećim priznanjem, Ordenom sa zlatnim vencem za izuzetne zasluge i postignute rezultate za napredak zemlje. Ali, to je bila stroga tajna i nisam želeo da je iko sazna. Ćuprijski opštinari su to ipak doznali.

Pokušali su da me kompromituju na razne načine. Onda mi je jedan službenik SUP-a, koji je bio moj đak, rekao da što pre odem za Beograd. Tako sam i učinio. Kada sam 1979. godine dao otkaz, svi su bili srećni. S druge strane, Beograd me je odlično primio. Zaposlio sam se u Dvanaestoj gimnaziji. Ubrzo sam postao i njen direktor. Bila je to škola za decu diplomatskog kora.


- Zahvaljujući toj školi upoznao sam jednu devojčicu. Bio sam pozvan na jednu izložbu dečjih radova. Dok sam ih posmatrao začuo sam jedan glasić. "Čiko, to sam ja nacrtala." Pogledao sam u pravcu odakle je dopirao taj glasić i spazio mršavu devojčicu. Godinu dana sam finansirao nju i njenu majku. Pošto me je moja tadašnja supruga, koja nije htela decu, napustila, usvojio sam Milicu, koja trenutno završava Fakultet likovnih umetnosti.


- U školi sam upoznao i mnoge uticajne ljude. Izborio sam se da Ćuprija dobije nižu baletsku školu. Nažalost, političari nisu imali sluha za to. Tek kada me je pokojni Ljuba Marić, moj bivši đak, ondašnji direktor Zdravstvenog centra, zamolio da mu pomognem oko uređenja Više medicinske škole, došao sam u Ćupriju. U početku mi je plaćao vozača i prenoćišta. Onda sam video da moja Ćuprija nije selendra kao što je bila. Vratio sam se 2007. godine, kupio ovaj kućerak i preuredio ga.
 

Ko je najhrabriji

Figura devojke koju je uradila Miloradova ćerka Milica

- Dva svoja rada smatram najznačajnijim. Prvi je monumentalni portret Milenka Stojkovića u Ivankovcu kod Ćuprije, koji sam uradio 1959. godine. Jedan vajar Narodnog muzeja ocenio je da je on bolji od portreta Grgura Ninskog u Splitu.

Drugi veoma značajan rad za mene je reljef u jednoj ćuprijskoj školi, koji prikazuje streljanje. Napravio sam ekspresionističku kompoziciju. Pošto je to bio javni spomenik, morala je da ga primi republička komisija. Nju su, pored ostalih članova, činili moj profesor Dolinar i asistent Jovan Kratofil.

Gledajući moj rad u glini, Dolinar je dugo ćutao. Onda je rekao da sam odlično savladao formu ljudskog tela, ali da on to ne vidi na reljefu koji je pred njim. Objasnio sam da figure nemaju nikakvo obeležje nacionalne ili partijske pripadnosti, već su to ljudi koji imaju muskulaturu i izraz.

Tačnije mirnoća i smirenost prema onima koji će im oduzeti život. A oni se ne vide, jer ja nisam hteo da stavim puške i Nemce kao što su svi činili. Uradio sam i dve ogromne ruke koje izbijaju iz gomile mrtvih. Tako jedna ruka poziva, a druga, stisnuta u pesnicu, preti. Dolinar mi je na kraju čestitao.


- Čim Milica diplomira želeo bih da napravim dva velika reljefa od poda do plafona. Prvi je "Plava grobnica", koju je samo jedan slikar uradio u manjem formatu. Činila bi ga tri dela: dva donja predstavljala bi more sa morskim biljem, nemanima, ljudskim kosturima i lobanjma u najrazličitijem položaju, jer su bolesne na otoku Vido bacali u more. Drugu polovinu činili bi uznemireni talasi na kojima leže venci. Iza bih uradio spomenik koji već postoji na tom mestu.

Drugi reljef je "Tamo daleko". I on će se deliti na tri celine. U prve dve predstaviću kralja Petra, regenta Aleksandra, Nikolu Pašića, vojvodu Bojovića i druge u uniformama i to u prirodnoj veličini. Iza njih postaviću vojsku, a treću trećinu činiće morski talasi. Iznad njih biće ogroman limun koji zrači kao sunce. Žao mi je što niko do sada nije uradio, jer to što smo mi doživeli ne pamti se u istoriji nijedne zemlje. Jedna svetska agencija nedavno je objavila rezultate testiranja naroda po hrabrosti, Srbi su zauzeli prvo mesto, Amerikanci su šesti, a Japanci poslednji.

Ćuprija i krstaši

- Retko koji Ćupričanin zna da su se Nemanjići u mestu Ravno, koji je nekadašnji naziv Ćuprije, sastali sa predstavnicima austrijske države. U to vreme vodio se treći Krstaški rat pod vođstvom rimsko-nemačkog cara Fridriha Barbarose. Barbarosa se na putu za svetu zemlju, radi oslobođenja svetog groba, sastao sa velikim županom Stefanom Nemanjom. Nakon 12 dana većanja sklopili su sporazum o uslovima prelaska krstaške vojske kroz Srbiju i njenom snabdevanju hranom. Nemanja je na ime toga proširio državu i neke oblasti otrgao od Vizantije. Pregovori su nastavljeni u Nišu, gde je priznata srpska državnost i prvoslavna veroispovest. Čekam da se u Ćupriji stabilizuje vlast i da tražim odobrenje da posetim atašea za kulturu Nemačke ne bi li tamošnja vlada sa našom vladom razmotrila mogućnost da se taj događaj ovekoveči nekim likovnim delom. Smatram da je pokretanje tog projekta moja obaveza prema našoj istoriji.

2024 © - Vesti online