Čuvari ognjišta

Stojanka i Vlada prošle godine

 

- Razboleše se i za kratko vreme odoše sa ovog sveta. Izdade ih srce, zalegoše jedan dan i ispustiše dušu pitajući jedna za drugu. Živeli smo 60 i više godina u porodičnoj zadruzi, nikad se nismo odvajali, a one jedna bez drugu nisu mogle - počinje priču vlažnih očiju Stojadin.
 

Njihov rod Andrejevića je starinom iz Trstene. Prema pričanju, njihov predak Andreja je pobio kućnu kost u Čukljinskoj mahali, nakon što su njegovi prebegli sa severa Crne Gore, gonjeni osmanlijskom osvetom i zulumom. Osnovali su veliku zadrugu u kojoj se poštovao najstariji član kao domaćin i gde su red i disciplina bili čuvari porodičnog ognjišta.

- Zadruga se održavala i opstajala radom. Svako je znao šta će i koliko će uraditi od svitanja do zalaska sunca, a osnovna delatnost u brdima je bilo stočarstvo. U jednom trenutku, imali smo 100 ovaca, bikova, krava, konja... Gladi nije bilo, živa para je čekala i za dobro i za loše. Tako smo i mi rasli, nas petorica braće. Imali smo i jednu sestru, ali ona je mlada umrla od neke boleštine - navodi Stojadin.

Stojadin i Dobrinka na unukovoj svadbi

Priča i povremeno baci pogled na tri godine mlađeg brata Vladu. Svaku reč meri, a Vlada klimanjem glave odobrava. Pokretom ruke i pogledom naređuje, Vlada ustaje donosi rakiju, med i vodu. Stojadin sipa i nazdravlja.

Život ih nije mazio, ali im bratska i porodična ljubav nikad nije nedostajala. To je suština njihovog zajedničkog života, bez svađa i trzavica. Majka im je mlada umrla, a bilo ih je sa dedom Milojkom i ocem Gradislavom sedmorica muških na teret, kako kažu.

- Majka je umrla 1943. i ostadosmo bez ženske ruke. Deda Milojko nas sve gledao i čuvao, pune dve godine, dok nije oca ponovo oženio. U Trsteni, bez žene teško se opstaje. Hvala bogu, pa se maćeha Paraskeva prihvatila da dođe da svojim radom i brigom ne dozvoli da se zadruga raspadne, a mi odletimo u svet nošeni sudbinom božjeg prsta - priča Stojadin.

Novac je, koji bi zaradili ukućani, bio u deda Milojkovom džepu do njegove smrti, a potom u džepu maćehe Paraskeve. Imala je čvršću ruku od Gradislava i po zakonima zadruge ona je preuzela celokupnu odgovornost.

- Otac i maćeha su o svemu odlučivali. Deca su nam se rađala, a njihova reč je bila poslednja kada se radilo o njihovom školovanju, ženidbi, udaji. Imali smo po četvoro dece, živa su i zdrava, hvala bogu, i imaju svoje porodice. Svako je završio škole onoliko koliko je mogao i koliko mu je dato. S odlaskom od kuće na školovanje odlazili su i iz zadruge što je normalno za današnje vreme. Nama se možda to ne sviđa, ali smo svesni da svako vreme nosi svoje breme, a narod se prilagođava, pa opstaje ili nestaje, božja je sudbina to! - uveren je Stojadin.

Nerazdvojni celog života: Stojadin i Vlada Andrejević

 

Nihova deca su rasejana od Vlasa i Vranja do Slovenije. Postali su poljoprivrednici, varioci, šefovi na gradilištima, domaćice, a u familiji ima direktora, doktora hemijskih nauka...

Kada su deca otišla, ostali su u Trsteni oni, sami, sa ženama. Živeli lepo, složno, pili prvu jutarnju kafu s osmehom, svaki komad hleba u zdravlju i sreći uznosili, uveče uz rakijicu mučenicu nazdravljali novom danu, kao božjem daru.

Gledaju u umrlice svojih žena. Ćute starine pobodeni na krevet kao stećci. A čini se da govore bez prekida o sebi, suprugama, deci, familiji Andrejevića i čitavom kraju, Poljanici. O opstanku i nestanku.