Tajne potonulih blaga (10): Kralj engleskih pirata
U slobodno vreme, ovaj oficir je počeo da se bavi gusarenjem, na opšte odobravanje svoje posade; njihovo odušvljenje novim zanimanjem ne čudi, prihodi su se udesetostručili zahvaljujući upražnjavanju ove slobodne aktivnosti.
Komandant engleskih pomorskih snaga, stacioniranih na Jamajci, nije imao ništa protiv Morganove ekstravagantnosti jer je redovno, od svake pljačke, dobijao svoj deo plena. Jednostavno se pravio da ne primećuje odsustvo brodova što su, po svim pravilima službe, morali biti na lučkom vezu, kad nisu plovili kao zaštita trgovačkim brodovima. Engleski kralj Karlo Drugi takođe je usaglasio svoje mišljenje u vezi sa Morganovim aktivnostima - njegov deo je precizno utvrđen, još prilikom prvog kapetanovog isplovljavanja, na polovinu od ukupnog plena. Dogovor kuću gradi, stara je izreka dosledno primenjivana, u ovom neobičnom slučaju piraterije, pod okriljem moćne pomorske imperije.
Henri Morgan je zavladao 1668. godine panamskim pristaništem Portobelo, španskom kolonijom, gde se sticalo zlato iz južnoameričkih kolonija, pre nego što bi ga otpravili za Španiju. Oštra nota španske vlade bila je odbijena od strane britanske Krune kao neosnovana - Komonvelt se u potpunosti ogradio od delovanja Henrija Morgana i njegove ratne flote. U sledeće tri godine državni gusar je uspešno opljačkao i venecuelanski grad Marakaibo, a zatim zauzeo grad Panamu, prestonicu istoimene države. Sve te najezde praćene su odgovarajućim finansijskim operacijama na visokom državnom nivou.
Morganovo bogatstvo je raslo kao kvasac dok je on, lično, stekao slavu nekrunisanog kralja pirata. Razgnevljena gubitkom ogromne količine zlata i mnogim drugim kolateralnim štetama, što su ih Morganovi pohodi naneli njenim posedima, španska vlada se ultimativno obratila engleskom kralju Karlu sa zahtevom da kazni svog drskog podanika, ali je vladar, sa kojim je Morgan bratski delio opljačkane dragocenosti, smatrao da bi trebalo drugačije postupiti. Karlo je Henriju Morganu, uspešnom piratu, dodelio viteški čin i odredio ga za komandanta pomorskih snaga Jamajke. To nije bilo sve, uskoro je postao i viceguverner ostrva. Španci su bili konsternirani odlukama Karla Drugog no, Morganovi napadi na njihove prekomorske posede su prestali a kralj Filip je mogao da odahne - rat sa Engleskom je bio za dlaku izbegnut.
Smenjeni zapovednik jamajčanske flote, nezadovoljan što je Morgan zaseo u njegovu fotelju, dojavio je Karlu da je unapređeni pirat zatajio ogroman deo zlata dobijenog iz Paname, te da ga je sakrio na ostrvu Kokos. U Karlu Drugom je proključao bes. Jedno je kad se pljačkaju španski posedi i brodovi, a sasvim je drugo kada se zakida monarhova blagajna. Pun gneva, engleski kralj je, pod nekim zgodnim izgovorom, namamio u London kralja pirata, pa je od njega pokušao, lepim rečima i okolišajući, da sazna tajnu blaga što ga, njegov kompanjon u pirateriji, Morgan, navodno sakri na Kokosu.
Ali Morgan nije priznao da se uopšte ogrešio o svog preuzvišenog gospodara, a kamoli da ga je zakinuo - jednostavno, na Kokosu on nije zakopavao nikada, niti u jednoj prilici, nikakvo blago. Kralj je poverovao ubedljivom Morganu. Viceguverner se zadržao u Engleskoj. No, nije mu bilo suđeno da ponovo zaplovi pučinom ka Novom svetu. Umro je 1688. godine. Engleska Kruna ga je sahranila, uz sve počasti, kao velikog državnika. Zajedno sa njim, u grob je otišla i tajna o blagu na ostrvu Kokos.
Životni put Henrija Morgana bližio se kraju, kada je njegov zemljak Vilijam Dampir tek započinjao svoju karijeru pirata, moreplovca, okeanografa i književnika. Mora se priznati da je ovu kontroverznu ličnost u svemu pratio uspeh, o čemu svedoči Dampirova knjiga o putovanjima oko sveta, kao i otkrića ostrva nazvanih po njemu i u njegovu čast, smeštenih u severnozapadnim oblastima Australije. Tu je i Zemlja Dampira - poluostrvo Zelenog kontinenta. Vilijam Dampir je poticao iz ugledne, džentrijevske porodice, a karijeru pirata ja otpočeo odmah po završetku studija na Kembridžu! Kupivši brod i okupivši posadu, on je zaplovio ka areni svoga uspeha, Karipskom moru, čiji su talasi zapljuskivali zemlje Latinske Amerike.
Posle niza uspešnih napada na priobalna naselja, on se iskrcao na ostrvu Kokos. Odlučio je da tu utemelji svoju buduću rezidenciju na Tihom okeanu. Ovde je, duboko u unutrašnjosti sagradio i prateće selo sa par kamenih kuća oko kaptiranog izvora vode. Prema legendama, gusar je u nedrima Kokosa sakrio znatan deo svojih zlatnih trofeja. Nakon ugodnog odmora u svom zemaljskom raju, ponovo je odlazio na Karipsko more, u nove razbojničke napade i ponovo se vraćao da popunjava svoje riznice, odmarajući se u vlastitom selu, podignutom negde u čestarima Kokosa. I tako je ovaj diplomac sa Kembridža isplovljavao i doplovljavao još nekoliko puta. Dampir je postao strah i trepet, dobivši nadimak Pirat sa Kariba.
Pred španskom odlučnošću preovladavao je Dampirov razum: on napušta opasnu zonu i upućuje se u Indijski okean gde su, kako mu se činilo, uslovi za gusarenje bili pogodniji od onih na vrućim tačkama Tihog i Atlanskog okeana. Prethodno je Pirat sa Kariba celokupno blago sa Kokosa preneo u Englesku - njime kupuje uticaj, visoko mesto u društvu i naklonost Krune. Na novom putovanju Dampir otkriva do tada grupu nepoznatih ostrva, bavi se naučnim osmatranjem i vodi interesantan dnevnik.
Knjiga za pustolove
Ime ovog pustolova cela Engleska izgovara sa ponosom. Ali, i more zove, on se ponovo upućuje na okeanska prostranstva. Istina, ne postavlja sebi ranije, gusarske zadatke. Rezultat ovog puta bila je knjiga Plovidba oko sveta od 1708. do 1711. godine. O Dampru su nastavile da kruže legende još za njegovog života, a jedna od njih da je umro za kormilom broda, nije tačna. Vilijam Dampir je umro u tišini svog londonskog doma 1715. godine, a ne u uzburkanom morskom prostranstvu.
Talenat za nauku
Zagonetna knjiga
|