Svak' je dužan zemlji, a zemlja nikome

"Ali, kad je u ratu izgubio nogu, treba da mu se plati! Lepo da mu kažu: 'Na ti, brate! Hvala tebi koji si za nas prolevao krv', i takve stvari. Čovek je, u neku ruku, to se vidi, kako da kažem, izgubio nogu, ide na štaci! Sad njemu treba da jede, da pije. Hoće, bogme, i lulu duvana. Čovek je... Kapetan se oseti pozvan da objasni kazandžiji položaj invalida: 'To je lepo što je on za svoju zemlju osakatio sebe. Ali zato on ne može tražiti sada da bude savetnik. Vidite, svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemlju, treba da se računa u srećne jer se odužio svojoj majci, svojoj zemlji. Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa... E, znam i ja te vaše filosofije! Znam ja, ako ćeš, i 'zemlja jesi, u zemlju otideši!' Ali daj ti, brate, štogod u živa usta! Vidite: to je čisto, kako da kažem? To je strašno pogledati! Dovde odsečeno - a čovek hoće hleba! Pa sad zar da prosi? Mora! Ne može da ore, ne može da kopa! Pa još, može biti, poneki put slabo što i naprosi".
(Laza Lazarević u pripoveci "Sve će to narod pozlatiti" 1886)