Trule pozorišne daske (4): Kelneri i taksisti na audiciji
- Posla nema jer su se pozorišta raspala i mladi, talentovani i obrazovani ljudi su na ulici. Već dugo niko u pozorištima ne pravi predstave, već smišlja načine kako da zaposli već zaposlene. Potpuno je nebitno šta će se raditi i da li će to ikoga zanimati i da li će to iko gledati. Važno je samo da dobiju plate oni koji su se u pozorištima zaposlili preko Slobe Miloševića, Mire Marković, Zorana Đinđića ili ko zna koga. Smisao pozorišta odavno nije da se prave predstave - kaže Pavlović, dodajući da je neophodno i da se promeni Zakon o radu jer ne mogu na isti način da se tretiraju glumac, baletski igrač i radnik u fabrici.
- Pored toga, neophodno je doneti i primeniti zakon o donatorstvu i mecenarstvu i omogućiti i olakšati otvaranje privatnih pozorišta. U Srbiji postoji samo jedno privatno pozorište, dok ih u Češkoj ima 40, u Mađarskoj čak 70.
I legendarni glumac Aleksandar Berček kaže da glumački posao nikada nije bio lak.
- Glumački posao je uvek bio težak i neisplativ, tako da to danas nije ništa novo. Uvek smo imali bedne plate. To je svuda tako u svetu gde ne funkcioniše tržišni način privrede. Na Zapadu je to vrlo jednostavno. Banke daju ogromne kredite na određeme glumce. I to je jako mali broj. Čak i u Americi. A, ovi ostali kako kome zapadne. U Londonu ima 10.000-15.000 glumaca koji rade kao kelneri i taksisti. Sad i kod nas zbog ovih privatnih škola ima puno glumaca. To je jedna nehumana i nepristojna stvar što se radi, pa godišnje završava 70, 80 možda čak i 100 glumaca. Broj pozorišta se u Srbiji ne povećava. Povećava se broj TV kuća, a one sa nacionalnom frekvencijom umesto da emituju igrani program, oni snimaju jeftini tok-šou, političke priče - kaže Aleksandar Berček.