Dve nedelje u gradu svetlosti

Nezaboravno druženje: Marija Milenković sa Rosom Lončar

Otac je izašao do obližnjeg kioska po cigarete i nikada se nije vratio. Meseci su prolazili, Marija je čekala oca, a majka neumorno tragala za kidnapovanim mužem ignorišući prve simptome bolesti. Karcinom ju je konačno oborio, Marija ju je negovala i uspela da ostane najbolji učenik tada sedmog razreda osnovne škole. Na dan sahrane preobrazila se od naivne devojčice u devojku koja je morala da uzme sudbinu u svoje ruke.

Utočište je našla kod sestre u Valjevu, nezaposlene medicinske sestre, majke tek rođenog sina koja je živela u porodičnoj zajednici sa suprugovim roditeljima. Marija u toj kući nije bila dobrodošla. Obraćala se svim institucijama za stipendiju, ali zbog nerešenog statusa izbeglih sa Kosova nije je dobila. Dobila ju je od čitalaca "Vesti".

Presudnu ulogu imao je Ilija Miki Vujović. Od Srba iz Pariza, pretežno rodom sa Kosova, i Kluba Kozara, Marija je od osmog razreda do završetka srednje medicinske škole (uvek odlična), primala mesečnu novčanu pomoć, oblačili su je, slali poklone za svaki praznik. Bila je, pisali smo tada, prava mala Parižanka u gradu na Kolubari.

Pravi prijatelji: Mića Aleksić, Marija Milenković i Ilija Miki Vujović

 

Potpuno nova, najmodernija garderoba, ranac za svaku školsku godinu, kozmetika, šminka, džeparac, mimo stipendije, donacije koje su stizale od čitalaca iz svih krajeva sveta, Mariju nisu promenili. Ostala je skromna, vredna i lepo vaspitana, negujući sistem vrednosti koji je iz porodice ponela.

"Najdraže mi je što vas vidim i što ćemo dan provesti zajedno", bezbroj puta izgovorila je Marija Milenković Mikiju Vujoviću u Dopisništvu "Vesti", prvoj stanici njihovog druženja, a iz ogromnih torbi poklona svojih pariskih prijatelja prvo je vadila pisma i čitala ih.

Miki Vujović najčešće ju je obilazio, očinski brinući o njoj, a ona mu je uzvraćala ljubavlju deteta koje je, uprkos tragedijama, ostalo skriveno negde duboko u njoj. Kao što su oni koji su je dobro poznavali prepoznavali duboku tugu iza ljupkog osmeha. Ta mala kosovka devojka mogla je bez suza da primi svaki udarac života, jedino na sažaljenje nije pristajala.

Brižni i gostoljubivi: Živka i Rade Mančić sa Marijom Milenković

 

A kada je završila srednju medicinsku školu i shvatila da posao neće moći da nađe kao ni njena sestra, odlučila je da studira. Istina, studirala bi vanredno, zaposlila se i tako ispunila snove pokojnih roditelja. Umesto željene medicine, koja bi joj omogućila da pomaže ljudima u nevolji i odužuje dug dobrotvorima, kako je govorila, upisala je Učiteljski fakultet u Užicu. Traje kraće, u manje skupom gradu je, što je pokrivao studentski kredit koji je dobila. Više nije bilo potrebe za plaćanjem školarine...

Ali, Marijini dobrotvori nisu prestali da misle na nju. U maju ove godine zazvonio je telefon, a sa druge strane oglasio se dobro poznati glas. Ilija Miki Vujović pozvao je Mariju da je pita da li su njene studije pri kraju, jer prijatelji iz Pariza nameravaju da održe reč i ugoste je u Gradu svetlosti kao što su joj davno i obećali.

Za svoje dobrotvore ova vredna devojka imala je lepe vesti, ostao joj je još samo diplomski ispit. Lepe vesti već za nekoliko dana imali su i oni za nju.

- Gospodin Vujović me pozvao i rekao da je karta rezervisana za 15. avgust. Nisam mogla da verujem, kad sam se najmanje nadala jedan davno sanjani san počeo je da se ostvaruje. Sa nestrpljenjem sam očekivala polazak. A kada je konačno došao taj dan, sve je bilo tako lepo i prošlo je tako brzo, kao tren - ispričala je Marija nedavno u beogradskom Dopisništvu "Vesti", odmah po povratku iz Francuske, kako bi sa nama podelila utiske.

Te dve nedelje bile su nezaboravne. Marija je bila gost u porodici Ilije Mikija Vujovića, ali se svakodnevno družila i sa Živkom Mančić, Rosom Lončar, Lazarom Vitorovićem, Mićom Aleksićem, predsednikom Skupštine dijaspore Srba u Francuskoj, koja je obezbedila novac za avionske karte.

A sad, diplomski! Buduća učiteljica pre deset godina u "Vestima": Marija Milenković Pre deset godina Marija je bila krhka devojčica kojoj sudbina nije bila naklonjena. Danas je to mlada žena koja uprkos životnim nevoljama svoje školovanje privodi kraju.   Nije joj bilo lako. Ali izborila se. Da bi završila fakultet nije se ustručavala da danju radi u užičkim kafićima, a noći provodi nad knjigom. Trud se isplatio! Posle nezaboravnog putovanja, sada mora da se koncentriše na učenje i završni ispit. Nada se da će uskoro diplomirati, a onda i naći posao. Ne želi da se vrati u Valjevo, kaže zavolela je Užice i bila bi najsrećnija da tu nađe i posao u nekoj školi. - Ovde se lepo osećam, a kada se sredim i skućim, volela bih da i ja budem u prilici da ugostim svoje prijatelje iz Francuske - kaže Marija.

- Videla sam sve što vredi videti u Parizu, Ajfelov toranj, Notr Dam, Mulen Ruž, Sorbonu, božanstveni Versaj... Čini mi se da sam samo u muzeju ostala celi dan, a da nisam sve videla. Prelepo. Uživala sam u gradu koji me je osvojio na prvi pogled. Posle nekoliko dana osećala sam se toliko slobodno da sam i sama krstarila gradom, istraživala, posmatrala ljude, gledala izloge, pokušavala da shvatim kako žive Francuzi, pravila poređenja.

- Naravno, uživala sam i sa mojim starim prijateljima koji su mi širom otvarali vrata svojih domova kao da sam im najbliži rod. Spremali su mi domaću hranu i pokazali kako su i u dalekom svetu sačuvali tradicionalnu toplinu i gostoljubivost. Poklonili su mi predivno putovanje koje ću pamtiti dok sam živa. Hvala vam, dragi prijatelji - poručila im je Marija, pokazujući nam slike svojih domaćina, svoje velike porodice.