Let u nebo o svom trošku

- Još kao dete sam fantazirao da ću jednog dana napraviti avion. Deca su me zbog toga ismejavala, ali danas sam ipak napravio jednu vrstu vazduhoplova, moj žirokopter, i to bez crteža, bez projekata, bez šema i proračuna. Žirokopteri se na Zapadu prave još od 50-ih godina prošlog veka. Nisam izmislio toplu vodu, ali sam sam od starih delova uspeo da napravim letelicu. Žirokopter sam konstruisao odoka. Video sam na slici kako izgleda, i po slici sam ga radio. Motor sam uzeo od spačeka i frizirao ga na 35 konja. Rotornu glavu sam pravio sam, alku sam uzeo od helikoptera bel 206, visinomer je od aviona još iz Kraljevine Jugoslavije ikar 2, elisu sam napravio sam, a rotorna elisa je sa američkog balcera. Težina žirokoptera je 220 kilograma, a s rezervoarom od pet litara goriva može da leti 40 minuta na visini preko 400 metara. Letelicu sam pravio potpuno sam pune dve godine. To zvuči mnogo, ali računajući u satima, na njemu radio svega 60 sati - kaže Šindev.

Ljubav prema vazduhoplovstvu rodila se još u detinjstvu. Mnogo je voleo visinu i sanjao da će jednog dana poleteti. Želja mu je bila da postane vojni pilot. Čitao je knjige o vazduhoplovstvu, a kad je 1960. saznao da postoji aeroklub u Skoplju, odmah se upisao. Tada je imao 15 godina, ali mu zbog mladosti nisu dozvoljavali da posećuje kurs za motornog pilota, jedriličara ili padobranca. Mogao je samo da se bavi sa modelarstvom i tako sticao znanje o vazduhoplovstvu i avionima.

- Prvi put sam na vojnoj školi u Beogradu konkurisao 1962, ali sam odbijen jer sam bio šest meseci stariji od propisanog uzrasta. Bio sam razočaran, ali nisam odustajao. Nakon završene srednje elektromašinske škole ponovo sam konkurisao, ali su me opet odbili zbog velikog broja kandidata. Treći put i poslednja šansa mi je bila Škola rezervnih oficira, ali su me tada na lekarskom pregledu u Zemunu proglasili nesposobnim. Jasno mi je bilo da je to bio samo izgovor zbog velikog broja tatinih sinova. To me je dotuklo. Hteo sam da napustim Jugoslaviju, ali nisam mogao jer nisam odslužio vojsku. Regrutnoj komisiji sam rekao da imam 19 skokova s padobranom i dospem u čuvenu padobransku pešadijsku jedinicu u Nišu, u grupu diverzanata. Eto, nisam bio sposoban za letenje, a u vojsci sam bio sam sposoban i za letenje i za skakanje - priča Šindev.

Nakon odsluženog vojnog roka 1967. on odlazi u Nemačku gde je živeo 16 godina, a onda se vraća u Skoplje i radi u Upravi za opšte i zajedničke poslove u makedonskoj vladi kao električar. Tu je dočekao penziju i tada je krenuo da ostvaruje svoj san.

Skok na 70. rođendan Vane Šindev je do sada 49 puta skočio s padobranom, a 50. će, kako je sam sebi obećao, izvesti na svoj 70. rođendan, za nepune tri godine. Najveća visina sa koje je skočio bila je 1.200 metara, a najmanja, dok je bio u JNA, sa svega 300 metara. - To je bio veoma rizičan skok, ali svi smo morali da iskočimo jer smo bili u desantnoj jedinici. Bio sam prestravljen jer sam jasno video krošnje drveća, što znači da smo bili veoma blizu zemlje - kaže Šindev.

- Kada je komandant makedonskog vazduhoplovstva Kire Stojkovski video moju letelicu zatražio je da žirokopter 10. juna ove godine bude izložen na vojnom aerodromu povodom 20 godina makedonskog vojnog vazduhoplovstva. Tada sam dobio čestitke i pohvale od vrhunskih pilota i avioinženjera. Svi su bili u čudu kako je takvu letelicu mogao da napravi običan električar. Desetak dana kasnije, još dok se žirkopter nalazio na vojnom aerodromu, odlučio sam da ga testiram. Upoznao sam se sa pilotom, pukovnikom Stojmirom Pejovskim koji me je zamolio da ga on prvi proba. Testiranje je proteklo uspešno. Uočio sam neke sitne probleme i otklonio ih, tako da je žirokopter sada spreman za pravi probni let. To ću uraditi krajem leta. Mada nikada u životu nisam leteo, nameravam da i sam poletim svojom letelicom, a kad to uradim, sam ću sebe proglasiti pilotom - u šali kaže Šindov.

Iako su mu se ispunili dečački snovi, Vane sada želi da napravi specijalni padobran koji bi u slučaju havarije prizemljio žirkopter zajedno sa pilotom. U svojoj kući u selu Sopište, na čijem se ulazu nalazi deo aviona, on ima i svoj privatni muzej pilotske opreme s više od 1.000 eksponata, etnološki muzej, muzej starina...