Srce stalo na Božjoj glavi
Otkad je 1994. godine na Komu vasojevićkom, na koti 2.461, iznet i postavljen kameni krst sa kupole manastira Đurđevi stupovi kod Berana, ovu gorostasnu planinu "koja nebo podupire", "vasojevićki Ararat", "carstvo visine i tišine", neki zovu i nebeskim manastirom. Ne samo zbog tog krsta na "kupoli" Komova, nego, pre svega, stoga što je ova planina zavetna, duhovna zadužbina, svojevrsni spomenik nebrojenim, znanim i neznanim, ne samo Vasojevićima, čiji su krajputaši i mramorje posejani po komovskim besputima, ali i onima koji su zauvek večno počinuli daleko odavde, a u srcu su do poslednjeg daha nosili lepotu ove planine.
Nije lako ni samo nabrojati sva spomen-obeležja, sve krajputaše i znakove pored puteva i besputa koji vode ka Komovima, ali za ovu priliku izdvajam samo tri posve neobične, tri priče, tri različite sudbine iz tri zemana.
Na mestu zvanom Bjelega, na prekrasnoj zaravni podno Koma vasojevićkog, na tradicionalnom petrovdanskom zborištu i sastajalištu Vasojevića i okolnih plemena, već više od dva veka stoji neobično mramorje, nadgrobnici dvojice mladih Vasojevića koji su tu pali u neravnoj borbi za čast i odbranu kućnog praga i imovine. Vasojević Bogdan Labović iz podkomovskog sela Bare Kraljske piše u svojoj knjizi "Život na Komovima", ponajboljoj koja je napisana o ovoj planini, kako su negde oko 1815. na katun Ljuban udarili morački hajduci, odlučni da plene ovce i ostalu stoku čobanima iz sela Kralja. Iako iznenađeni, kraljanski čobani se nisu pomirili s tim, upustili su se u neravnu borbu sa zulumćarima - uglavnom Vujisićima iz moračkog sela Prekobrđe - pa su dvojica najhrabrijih od njih, Petar Labović i Duro Mirčić, pali u toj borbi i večno ostali na mestu Bjelega, gde su i sahranjeni i gde i do danas vekuju.
Krvnička osveta
Predanje kazuje da su se Kraljani krvnički osvetili već iduće godine. Četa, predvođena Milošem Perovim Labovićem i njegovim stricem Stanišom Arsenijevim, presrela je moračke hajduke i za dva svoja bratstvenika ubila sedam Moračana, a da pravda bude do kraja zadovoljena kazna je stigla isključivo one koji su direktno učestvovali u napadu na katun Ljuban.
Vasojević, Ljevorečanin, Pavle - Pajo Milošević, vrhunski planinar, svestrani sportista (izvanredan maratonac, pobednik nekoliko internacionalnih ultramaratona i vrhunski paraglajderista), iznad svega veliki humanista (49 puta bio dobrovoljni davalac krvi), voleo je rizike i izazove.
Kivan što ga je NATO američka agresija na Jugoslaviju 1999. omela da krene na Himalaje, i u svoju planinarsku knjižicu konačno upiše i Mont Everest, Milošević je u jesen 2000. odlučio da taj veliki poduhvat pokuša da ostvari sa jednom poljskom planinarskom ekspedicijom, koju je predvodio glasoviti Ričard Pavlovski. Taj poznati planinarski vuk, koji je već dva puta pre toga osvajao Mont Everest, ovog puta je krenuo na himalajski vrh Čo ojo visok "svega" 8.201 metar, jedan od šest najviših vrhova na svetu (Kinezi ga, inače, zovu Božja glava).
Sve je teklo po planu do trećeg visinskog logora na 7.500 metara, odakle se polazi na uspon na sam vrh. Pavlovski i još dvojica njegovih zemljaka su uspeli da savladaju i tu poslednju etapu, a Milošević i još jedan član ekipe su odlučili da se tu dva dana aklimatizuju i pripreme za siguran uspon na kotu 8.201, najvišu do koje je Milošević dosegao. Drugog dana vreme se naglo pogoršalo i bilo je jasno da se moraju vratiti u bazni logor na 5.700 metara nadmorske visine.
Na tom putu se pokazalo da se Milošević nije slučajno toliko zadržao u trećem visinskom logoru, da u pitanju nije bila puka aklimatizacija - njegovo srce je počelo da popušta. Uz nadljudske napore, pre svega nekoliko američkih alpinista, koji su se tu zatekli, stigao je u bazni logor gde mu je lekar, Amerikanac Alen Rob, pokušao da pomogne, stavljajući ga čak i u specijalnu alpinističku komoru. Izgledalo je u jednom trenutku da će sve biti uredu, da se povratio, ali su koji sat potom ponovo nastupile komplikacije i njegovo srce je stalo u zoru...
Poslednji pozdrav
Po planinarskom običaju, sahranjen je istog dana na ivici glečera, a na steni iznad njegovog ledenog groba, kolege su upisale njegovo ime, godinu rođenja i datum smrti. Na taj poslednji pohod Pavle Milošević je krenuo sa Komova. Ova veličanstvena planina je bila i prvi njegov vidik kada je pola veka pre toga ugledao svet u ljevorečkom selu Lopate kao najmlađe od šestoro dece Panta Miloševića. Njegovi drugari su mu na godišnjicu smrti, na vrhu Koma vasojevićkog, postavili spomen-ploču na kojoj su upisali: "Pavle Milošević Paja, 14.5.1950. - 11.10.2000. Pođe s Komova, osta na Himalajima."
Ratko Deletić, poznati novinar, pesnik i publicista i esejista, čovek koji je za 60 godina života ostavio iza sebe trag od blizu 50 raznovrsnih knjiga i publikacija, rođen je 1947. u Gračanici kod Andrijevice. I on je bio veliki zaljubljenik u Komove o kojima je napisao i tri knjige: "Komovi, kamena knjiga", "Komovi, ljetopis vremena" i "Komovi između neba i zvijezda". Iako već dobrano načet podmuklom i opakom bolešću, poželeo je da upravo ovu poslednju knjigu o Komovima predstavi u senci Koma vasojevićkog.
Ta neobična promocija je organizovana na Petrovdan, 12. jula 2007, na tradicionalnom saboru na Komovima, na Ljubanu, odnosno prekrasnoj zaravni Bjelega, na gotovo 2.000 metara nadmorske visine. Završavajući svoju besedu, Deletić je poslednjom snagom uskliknuo: "Zbogom Ljubane, zbogom Komovi, ja vas nikad više vidjet neću!"
Ratko Deletić je tačno 20 dana kasnije, na Ilindan, 2. avgusta 2007, sahranjen u rodnoj Gračanici, a njegovi prijatelji i poštovaoci njegovog stvaralaštva, na jednoj steni na Bjelegi su mu, godinu dana kasnije, podigli lep spomenik i odužili mu se za sve ono što je učinio za Komove.
Stradao u planini koju je opevao
|