Vatrom protiv vampira

Kada je jedan od najvećih antičkih junaka Herakle napao ogromnu zmiju, hidru, koja je imala mnogo glava, nije mogao da joj učini ništa, jer su njoj namesto jedne odsečene glave nicale dve nove. Tek kada je ugarcima iz vatre, čim bi koju glavu odsekao, ispekao isečen vrat hidri, uspeo je da je uništi.

Živim ugarkom ubija se, dakle, svako zlo. Početkom prošlog veka zabeleženo je da je neki radnik u Strugi našao na njivi ogromno leglo otrovnih zmija, pa ih je najpre pobio, a onda još bacio i u vatru. Tada je, naime, još bio živ običaj da se zmija mora spaliti, jer će inače oživeti.

Srbi još iz 14. veka imaju dokumenta da su sumnjivi mrtvaci, oni koji bi mogli da se povampire, iskopavani i naknadno spaljivani. U Dušanovom zakoniku se taj čin smatrao opasnim sujeverjem, pa mu je posvećena odredba "O vračarima, koji tela mrtvih spaljuju" koja glasi: "I ljudi, koji vradžbinama uzimaju iz grobova, te ih spaljuju, to selo, koje to učini, da plati vraždu, a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popovstvo."

Iako zabranjen još u srednjem veku, poslednji zabeleženi slučaj naknadnog spaljivanja mrtvaca, a da nije današnja namerna kremacija, dogodio se tridesetih godina 20. veka u bosanskoj Vlasenici, i opisan je u beogradskom predratnom listu "Vreme". Iz činjenice da se vampiri spaljuju jasno je da su balkanski narodi doista verovali da se mrtvac može spaljivanjem učiniti potpuno bezopasnim, a od tog pojedinačnog spaljivanja, pa do opšteg spaljivanja nedostajao je samo jedan korak.

Vampiri, po pravilu, postaju nepošteni, nevaljali ljudi, grabljivci, haramije, ali se i pošten čovek može povampiriti ako preko njegovog tela preleti ptica ili pređe mačka. Može se to dogoditi i onom ko je umro, a da mu nije upaljena sveća, ili nije okađen tamjanom, ili ga je ubio grom, ili je umro nasilnom smrću. Drugim rečima, povampiriti se može svaki čovek.