Balkan je umoran od ratova

Publika ga pamti kao Avdiju u filmu "Stršljen", Gorčina Stojanovića, kao Agima u "Nečistoj krvi", Stojana Stojčića ili kao Božu Munju u filmu "Kuća pored pruge", Žarka Dagojevića. Upamćen je i po liku Režisera u filmu Srđana Karanovića "Za sada bez dobrog naslova" ili Janka u filmu "Na putu za Katangu" Živojina Pavlovića, a nezaboravan je njegov lik Dragoslava Kovačevića u filmu Stoleta Popova "Srećna nova 49" , kao i Dimitrija u filmu "Dorotej", reditelja Zdravka Velimirovića i oca Vide u filmu "Kao rani mraz", Đorđa Balaševića...

Ipak, najveću popularnost mu je doneo lik penzionisanog podoficira Dimčeta u televizijskog seriji Radoša Bajića "Selo gori, a baba se češlja". I Meti Jovanovskom je ta serija, koja pastoralno opisuje selo, posebno prirasla za srce. Nimalo slučajno. I on je rođen na selu, u Pančarevu, kod Berova, u istočnoj Makedoniji, 17. januara 1946. godine.
 

Rad na njivi

- To je pitomi kraj u kojem su moji roditelji, otac Aleksandar i majka Janinka živeli i radili. Oni su oduvek bili poljoprivrednici, a time sam se u mladosti bavio sa braćom Jovanom i Atanasom i sestrom Ljubom, koja više nije živa. Kada sam ja rastao ljudi nisu imali potrebe za novcem. Zemlja i stoka su im davali hranu. Nismo imali ni radio, ni televiziju, ali smo se radovali crkvenim praznicima, seoskoj slavi. Ostalim danima se radilo žestoko. Najviše sam pomagao na njivi, oko kukuruza, duvana. Za stoku je bio zadužen moj deda. Svako je morao da radi i zaradi. U to vreme svaka familija je imala po troje, četvoro, petoro, pa i šestoro dece, a to je sada u tom kraju nezamislivo. Selo je danas skoro mrtvo, ljudi su se raselili po gradovima i svetu. Život na selu mi je bio najlepši period u životu. Ako bi nekome zatrebala pomoć, celo selo bio pomoglo, a danas to nije slučaj.

- U selu Pančarevo sam živeo do polaska u osnovnu školu u gradiću Delčevo. Živeo sam kod sestre Ljube, koja je u Delčevu bila udata. U gimnaziji sam se bavio gimnastikom. Bio sam među najboljima. Kad sam završio gimnaziju, preselio sam se u Štip. Tamo sam studirao na višoj pedagoškoj školi, a paralelno sam radio u Narodnom pozorištu u Štipu.

- Oduvek sam voleo pozorište. U Delčevu sam bio u dramskoj sekciji. Prva uloga mi je bila u predstavi "Zla žena", Sterije Popovića. Verovatno sam bio talentovan jer me je direktor štipskog pozorišta, glumac i reditelj Ilija Aref nagovorio da studiram glumu. Tada u Skoplju nije bilo glumačke akademije. Nekoliko puta sam slao molbu u Beograd, a nikada mi nisu odgovorili i to me je dosta razočaralo. Srećom, upoznao sam neke glumce iz bugarskog grada Blagoevgrad koji su igrali u Štipu i oni su mi rekli da mogu da studiram u Sofiji. Na prijemnom ispitu nisam imao tremu, a dozvolili su mi da izgovorim tekst koji sam pripremio na makedonskom jeziku.
 

Šverc farmerki
 

- Pozorišnu akademiju u Sofiji sam upisao 1966, a diplomirao 1971. i odmah dobio posao u Dramskom pozorištu u Skoplju. Tokom studija u Sofiji u početku sam od štipskog pozorišta dobijao neku vrstu stipendije, a iskreno rečeno, malo sam se bavio i švercom. Prodavao smo farmerke, žvakaće gume, hulahopke, čizme... Imao sam ista prava kao i studenti iz Bugarske - besplatan boravak u studentskom domu, gde je hrana bila veoma jeftina i besplatne karte za prevoz. Sve je to država finansirala. Posle druge godine, moje kolege iz Skoplja Marin Babić, Slavica Nikolova, Blagoja Ćorevski i ja počeli smo da dobijamo stipendiju iz Dramskog teatra u Skoplju.

- U Dramskom smo odmah dobili naslovne uloge. Ja volim taj period od 1970. do1982. kada je to bilo najbolje pozorište u Makedoniji. Sa nama su radili mladi i talentovani reditelji Slobodan Unkovski, Ljubiša Georgievski, Vladimir Milčni, a često su dolazili i reditelji iz Beograda. Tada sam igrao u predstavi "Hamlet", Vilijama Šekspira, koju je režirao Slobodan Unkovski, u komadu Jane Zadrogaz, sa kojom smo gostovali po celoj Evropi i Latinskoj Americi...

- Pred kameru sam stao 1972. u filmu "Prokleti smo Irina" u režiji Koleta Angelovskog, zajedno sa Nedom Arnerić i Batom Živojinovićem koji su i tada bili veoma popularni. Odigrao sam više od stotinu uloga i režirao desetak predstava. Ipak, ja sam pre svega glumac. Reditelj nikada ne može da doživi ono što može glumac na sceni. Radio sam sa mnogo pozorišnih reditelja, ali Egona Savina stavljam na pijedestal kao temeljitog gospodina koji ima lep pristup glumcu. Cenim i Paoloa Mađelija, ali i Slobodana Unkovskog, a od filmskih režisera Srđana Karanovića, Gorana Paskaljevića, Rajka Grlića, koji su doneli novi talas u filmu.

Radoša Bajića doživljavam na malo drugačiji način, on je i glumac, i pisac i reditelj, i organizator... To ne može svako da radi, to je ravno podvigu. Cenim ono što je uradio u seriji "Selo gori, a baba se češlja", jer je to potrebno celom Balkanu, jer su se ljudi zasitili nasilja, vulgarnosti, primitivizma. Radoš je veličao svoj kraj, selo, zemlju, prirodu, pejzaže, tople ljudske priče i dogodovštine, običaje i tradiciju.
 

Nokaut pred kamerama

- Poznata mi je priča da neki reditelji u Makedoniji izbegavaju da rade sa mnom jer sam navodno težak za saradnju. To je zlobna izreka nekih malih i zavidnih ljudi koji ne podnose kvalitetne glumce. Nikada nisam bio problematičan kad prihvatim ulogu. Skoro svaka moja predstava i uloga su bile nagrađene.Težak sam za nesposobne, kojih, nažalost, danas mnogo ima na Balkanu. Razmnožili su se kao čopor i ugušili darovite i pametne ljude. E, zato danas ne vidim taj potencijal glumački, kreativni, intelektualni niti u pozorišu, niti na filmu. U pozorištu vidim jednu nemoć, uštrojenost, zato što čoporativno razmišljaju. Kažu, radimo komercijalni komad za publiku, kao da smo mi nekada radili za marsovce. I mi smo radili za publiku, ali samo ono što vredi, po tekstovima Gorkog, Gogolja, Čehova, Šekspira...

 

- Do sada se nikada nisam pokajao ni za jednu ulogu. Ponekad prihvatam i epizodne uloge, namerno, da budem u službi glavnog lika. Neće mi radi toga kruna pasti. Ipak, jednom ili dva puta svesno nisam prihvatio ulogu zato što je reditelj jedan lik hteo da podeli na tri glumca. Meni se ta ideja nije dopala, jer mi je ličila na čoveka invalida. Jednom sam otkazao da igram i kod Ljubiše Georgievskog zato što je u tom komadu bilo samo literature. Bio sam u pravu. Kad se predstava pojavila, igrana je samo jednom i odmah skinuta sa repertoara. On je tada bio moćan, imao je privilegiju da predloži bilo šta. Rekao sam neću da igram i zato do danas kruži ta priča da sam težak za saradnju.

- Uprkos svemu, još se nisam umorio od glume. Kreativnost je velika stvar zato što čoveka vraća u život, napaja na jedan čudan način, a sa druge strane relaksira. U karijeri sam doživeo puno lepih i ružnih stvari, ali nikada neću zaboraviti događaj sa snimanja filma "Tetoviranje" reditelja Stoleta Popova. U skopskom zatvoru Idrizovo sa kolegom Aleksandrom Čaminskim uz pomoć kaskadera vežbao sam scenu tuče. Čaminski me je udario u čelo toliko žestoko da sam se onesvestio. Pukla mi je arkada, pa su morali da me šiju, a posle smo ranu pokrivali šminkom. Taj kadar je ušao u film, a ponekad paranoično pomislim da me je možda namerno tako jako udario da bi scena bila što realističnija.
 

Zvončići za magarca

- Na snimanju serije "Selo gori, a baba se češlja" nije bilo nikakvih incidenata. Radoš Bajić je veliki gospodin meke duše. Igrao sam u 33-34 epizode, leti kada je bilo vrelo i zimi kada je sve pucalo od hladnoće. On nijednom nije podigao glas. To je gospodin koji ležerno radi, a mi smo se kod njega praktično zabavljali. To je prava stvar kad ekipa postane familija i kad se snimanje pretvori u zadovoljstvo, a ipak smo na kraju užasno umorni. Radoš zna da stvori takav ambijent, atmosferu i raspoloženje da je pesma raditi sa njim. Svi ga obožavaju.

- U mladosti sam se najviše družio sa pokojnim Pavlom Vujisićem i Stoletom Aranđelovićem. Njih nije zanimalo pozorište, ali su bili velikani pred kamerom. Nikada nisam sreo ličnost poput Paje. Nije se klanjao ni pred kim, ali je imao neverovatan instinkt da proceni karakter čoveka pored sebe. Zvao me je Mete i mnogo me je voleo, a ja sam ga obožavao. Satima i danima sam mu u kafanama pravio društvo. On bi pio, a ja pomalo, jer nisam mogao da mu pariram. Njih dvojicu sam obožavao i zato što su bili pravi boemi. Znali su i da se napiju, i da zaplaču, ali i da budu žestoki i surovi, a toga danas više nema. Paja je obožavao svog magarca. Jednom sam mu pravio društvo na Bit pazaru u Skoplju dok je tražio da kupi ukrasni oglav sa zvončićima za svog magarca. Voleo sam ga jer je bio prirodan, a danas su svi izveštačeni. Zato se danas ni sa kim ne družim. Tačnije, družim se sa svima, a praktično ni sa kim.
 

Ljubavni ožiljci - Nerado pričam o svom ljubavnom životu. Priznajem, nekoliko puta sam se zaljubio. Imam dve ćerke, 25-godišnju Dor i šest godina mlađu Leopoldinu. Njihova majka je moja druga supruga, glumica Ljiljana Bogojević. Više nismo zajedno. Ona je sa ćerkama u Varaždinu, ali komuniciramo, čujemo se. Ćerkama povremeno pošaljem i neki dinar. O prvom braku ne želim da govorim zato što je to bila jedna prljava veza. Njeno ime ne želim ni da pominjem jer mi je napravila tamnu mrlju u životu. To je veoma složena i posebna priča koja mi je ostavila duboki ožiljak. Raspad braka nikad nije prijatan. Nekada to može biti civilizovano, a nekada užasno ružno i o tome zato ne želim da govorim. Danas u mom životu ne postoji nijedna žena, živim sam, čujem se sa ćerkicama, a uskoro planiram da ih posetim.    Anđeo čuvar - Najznačajnija ličnost u mom životu bio je moj pokojni profesor na Akademiji u Sofiji, Bojan Danovski. Pravo, jevrejsko ime mu je Buko Danon. Bio je asistent jednog od najvećih svetskih dramaturga i reditelja Bertolda Brehta. Bio sam u njegovoj poslednjoj generaciji studenata. Kad me je primio u svoju klasu imao je 72 godine. Znanje koje mi je preneo, njegova pomoć i podrška bile su prekretnica u mom životu. On mi je do danas ostao uzor, i anđeo čuvar u svakom smislu, i kao glumcu i kao čoveku. Moj pokojni profesor Danovski je govorio da glumac ne sme biti uobražen, jer time neće ništa postići, a da su rad i skromnost vrline koje svaki umetnik treba da poseduje.