Život u Iranu, zemlji bez psovki

UMETNIK SVETSKOG UGLEDA: Miljen Kljaković Kreka

 

Scenograf Miljen Kljaković Kreka vratio se u Beograd iz Irana gde je već dve godine član ekipe koja snima film o proroku Muhamedu. Taj posao je za našeg svetski priznatog i poznatog filmskog radnika pravi izazov. Zahtevna i skupa scenografija na ogromnom prostoru u pustinji kraj Teherana zapravo predstavlja drevne gradove iz VI veka, Meku i Medinu, tu je i kompleks manastira u Bosri, mnogo zanimljivih građevina i detalja, koje treba verno dočarati, a o kojima ima malo tragova. Filmu koji se dugo snima kraj se još ne vidi. A on je prvi u trilogiji koja treba da bude snimljena.

Oskarovci na okupu

Režira ga slavni iranski režiser Madžid Madžidi, a pored Kreke, angažovane su brojne filmadžije svetske klase, majstor za specijalne efekte, oskarovac Skot Anderson, snimatelj Vitorio Storaro, koji se tri puta okitio Oskarom, a isto priznanje ima i kostimograf Majkl O'Konor.

- U septembru se opet vraćam na set, čeka me još posla. Kada će se sve završiti, nemoguće je prognozirati. Rad na ovom filmu potpuno se razlikuje od svega u mojoj 30 i kusur godina dugoj karijeri. Nemamo radno vreme, niti preciznu knjigu snimanja, sve se odvija lagano, bez stresa, ali veoma temeljno i odgovorno. Iranci su zanimljiv narod. Tokom mog boravka tamo još nisam čuo povišen ton, a kamoli svađu. Saobraćaj u Teheranu, koji ima 12 miliona stanovnika, katastrofalan je, mnogo učesnika, svi mile, ali nema nerviranja, psovki, požurivanja. Kreka kaže da dosad nije čuo da je iko stisnuo automobilsku sirenu.

- Alal im vera, živeće dugo kao kornjače sa Galapagosa! Problem rešavaju tek kada se pojavi, ne razmišljaju ni o eventualnoj mogućnosti da bi nešto moglo da iskrsne što nije po planu. Ma koliko mi koji smo došli sa strane, a u ekipi ima Italijana, Engleza, Amerikanaca, pokušavamo da predupredimo neke stvari i budemo spremni na pojedine neplanirane stavke, Iranci to odbijaju. U mom ugovoru piše da ne smem da povisim glas na radnike! Temperamentni Italijani inače pričaju žustro, gestikuliraju i ko ih posmatra sa strane može pomisliti da se svađaju. Kad se razgalame, dešavalo se da se Iranci sklanjaju sa strane, eventualno dođu do onih mirnijih iz ekipe i zamole da se bučnoj gospodi skrene pažnja da spuste ton. Naši domaćini nisu navikli u tim uslovima da rade i žive. Neverovatan su narod, dobar, fin, ljubazan, gostoprimljiv - priča o utiscima iz Irana Kljaković, kojem u ovom poslu pomaže još jedan Srbin, njegov asistent Branimir Babić:

- Druge nisam smeo da dovedem kad sam video kako se radi jer ne mogu da im obećam koliko će sve trajati kad ni sam to ne znam. Inače, u početku je ideja bila da uloge budu poverene svetskim zvezdama, ali bolje što se od toga odustalo, angažovani su domaći glumci. Ne verujem da bi iko od poznatih mogao da snima ovim tempom i da odvoji tri godine za film u Iranu.

Povratak u VI vek

Strancima u filmskoj ekipi je u početku bilo teško da se naviknu da posle obavljenog posla u hotelu ne mogu da se zabave, popiju alkohol, provedu uz muziku, kaže Kreka.

- Meni to ne smeta jer sam toliko umoran kad se vratim sa seta, samo jedem i odlazim na spavanje. Pokušavao sam da čitam, prelistam novine koje mi dođu pod ruku, ali umor me brzo savlada. Što se hrane tiče, nisam probirljiv, odgovara mi iranska koja se bazira na pirinču i piletini, ribi, uz razne biljne dodatke, sušene plodove i začine, koje vam stavljaju po vašoj želji. Probao sam brojne nove ukuse, zanimljivi su, a neke začine sam doneo i supruzi Nadi.

Kljaković se vremenom navikao na suvu klimu i temperaturu koja često premašuje 50 stepeni.

- Podnošljiva je ta vrućina u Teheranu i pustinjama kraj grada jer je niska vlažnost. Ali, kada smo išli da obiđemo ribarska naselja kraj obale mora i neke lokacije na jugu, pitao sam se kako narod tamo uspeva da preživi. Čim smo izašli iz aviona, bili smo u goloj vodi, kao da smo se istuširali. U tom delu zemlje je visoka vlažnost, sparina, ne može da se diše - kaže Miljen, koji bi ako poželi mogao da napusti ekipu u Iranu jer je njegov glavni ugovor odavno istekao, a i najveći deo posla je uspešno urađen.

- Ugovor obnavljam i produžavam. U nekoliko navrata razmišljao sam da se vratim kući, ali još ne mogu. I dok se odmaram u Beogradu, misli su mi usmerene ka nastavku gradnje velikog manastirskog kompleksa koji predstavlja Bosru, drevni grad u Siriji. Ovaj film, reklo bi se, ima neograničen budžet, država je stala iza veoma važnog projekta, a žele i scenografiju da ostave i pretvore u turističku atrakciju. Moj autorski pečat je ovde ogroman. Radim ovo iz velikog zadovoljstva. Koliko sam samo literature prostudirao, tražio tragove o arhitekturi VI veka, razmišljao kako da odgovorim ovom zahtevnom i odgovornom zadatku... I veoma sam zadovoljan kako je sve do sada ispalo!