Najveći srpski dobrotvori (6): Aberdaru dali ćorsokak

Celog života radio za narod:
Milan Kujundžić Aberdar

Kujundžići su bili porodica od građanskog ugleda i obrazovanja. Imali su dosta stanova za izdavanje i veliko imanje kod današnjeg Radio Beograda pa je Milan upisan u prestižnu nemačku gimnaziju u Pančevu. Ali, preosetljivi dečak toliko je "kukao i plakao za kućom", kako je kasnije sam pričao, da je počeo da oboljeva. Otac je morao da ga vrati u Beograd. Po završetku gimnazije, mladi Kujundžić se 1859. upisao se na Pravni odsek beogradskog Liceja. Ali, miran studentski život su tri godine kasnije prekinulo tursko bombardovanje Beograda.

IZ SKAMIJE U RAT
Milan je odmah napustio učionicu i pridružio srpskoj vojsci, doguravši do čina konjičkog desetara. U želji da sačuva mladu inteligenciju, srpska vlada je u to vreme počela da dodeljuje stipendije omladini za školovanje u inostranstvu. Među vladinim pitomcima našao se i Milan Kujundžić. Studirao je filozofske nauke u Beču, Minhenu i Parizu, a u Srbiju se vratio 1866. sa diplomom Oksfordskog univerziteta i znanjem nekoliko svetskih jezika. Odmah je dobio službu u Ministarstvu prosvete. Već sledeće godine preuzeo je katedru filozofije na Velikoj školi. U to vreme je primljen i za člana Srpskog učenog društva, preteče Akademije nauka.

Nabujali politički život u Srbiji nije ostavio ravnodušnim mnoge intelektualce, pa tako ni profesora Kujundžića. Ali, to nije moglo da prođe bez posledica. Izbačen je iz Škole zato što je na skupštinskim izborima 1867. glasao za kandidata za koga policija nije dozvoljavala da se glasa. U to doba, javnosti je bio najpoznatiji kao pesnik i pripovedač. Napisao je nekoliko zbirki pesama, među kojima i "Aberdar", prema kome je uzeo nadimak, a ta reč označava vrstu topa.

Glavnina njegove poezije su poklici omladini da se digne na oružje protiv narodnih ugnjetača, ali je Aberdar na vreme uvideo da mu je poezija štura i jednostrana, pa se okrenuo radu u prosveti, nauci i politici. Važio je za dobrog govornika, a postao je i jedan od petorice odbornika Ujedinjene omladine srpske. Na opšte iznenađenje, Namesništvo koje je vladalo posle pogibije kneza Mihaila postavilo ga je 1868. za sekretara Ministarstva unutrašnjih dela. Ali, kancelarijski posao nije odgovarao Aberdarovom buntovnom duhu. Odbacio je službu i preuzeo uredništvo omladinskog lista "Mlada Srbadija". Godinama je radio i kao recenzent u časopisima "Vila", "Mlada Srbadija", "Godišnjica" i "Glasnik Srpskog učenog društva".

Na početku političke karijere Aberdar je pripadao omladinskoj levici. Sarađivao je u ženevskoj "Slobodi" Vladimira Jovanovića i u Kaljevićevoj "Srbiji" sa kojima je kasnije došao u sukob. Čim je osnovana Narodnjačka stranka, postao je njen član, što mu je kasnije utrlo put do visokih mesta u državnoj upravi. Tek 1873. vratio se na katedru za filozofiju Velike škole, a već naredne godine postao je i prvi sekretar Narodne skupštine Srbije. Usledili su srpsko-turski ratovi. Milan Kujundžić je, kao nekada, odmah obukao uniformu i na bojištima komandovao baterijom. Rat se završio 1878. Berlinskim kongresom na kome je njegova otadžbina dobila nezavisnost, a Milan Kujundžić Aberdar i dalje nije mirovao, ni u političkom, ni u naučnom životu.

Bio je potpredsednik, pa predsednik Narodne skupštine, a u međuvremenu i poslanik Kraljevine Srbije u Rimu. Kada je imenovan 1866. za ministra prosvete, pokazao je svoj najveći doprinos. Uveo je predškolski rad sa decom, osnovao škole i zanatlijske radionice za devojke, unapredio gimnaziju na osam razreda, a Bogosloviju u višu školu. Iako se neke promene koje je uveo u obrazovanje danas prepoznaju kao revolucionarne, naročito za njegovo vreme, mišljenje njegovih savremenika i kolega je da se Aberdar isticao u svim oblastima društva, a da ni jednoj nije zablistao. Za njega je poznati profesor filozofije i akademik Branislav Petronijević rekao da je bio "čovek velikog obrazovanja i nesumnjivog talenta iako nije ni izdaleka dao ono što je mogao dati".

Zbog bolesti je Milan Kujundžić rano penzionisan. Osećajući da mu nije preostalo mnogo vremena, napisao je testament 1891, najpoetičniji koji se u to doba mogao videti, a glasi: "Sunce moga veka već se kloni zapadu. I stanje moje već i državom je oglašeno kao stanje mira. Ja mogu dakle mirnom savešću da već zaključim svoj račun o sudbini stvarne tekovine svoje. To ne smeta mojoj neodoljivoj želji i nameri da račune moralne tekovine svoje zaključujem dok sam živ. Milujući život, milo mi je da naredim, kako će i onda, kad večno zaspim, da se čini sa onim što se u društvu misli zove da je moje. Ja imam samo jedan pravi amanet, jednu malu želju, koja i mojim dragim prijateljima u srcu je, a to je: da u čovečanstvu napreduje moj srpski narod koga sam jako voleo. Jedina bi moja molba bila da mi se oprosti ako nisam učinio onoliko koliko sam želeo. O onome, koje ne dolazi u javno, ni u zakonski okvir, ja želim da obeležim oblike i granice svojim zakonitim zaveštanjem".

Milan Kujundžić Aberdar je umro 1893. ostavivši Srpskoj kraljevskoj akademiji svoju najvredniju imovinu, letnjikovac Zvezdu na Topčiderskom brdu. Zahvaljujući sporu koji je, polažući pravo na nasledstvo, pokrenula dalja rodbina protiv Akademije, letnjikovac je usled nebrige propao, ali se tokom godina zemljištu uvećala vrednost. Spor je dobila Akademija, a njen predsednik Stojan Novaković je 1910. godine uputio molbu Ministarstvu prosvete i crkvenih dela da joj od ministra privrede izradi dozvolu za prodaju Zvezde. Državni savet Kraljevine Srbije je tek 1913. doneo odluku da Akademija može da proda letnjikovac i od novca stvori Fond Milana Kujundžića - Aberdara. Vrednost tako dobijenih prihoda, od gotovine i obveznica, iznosila je oko 550.000 dinara. To je bilo dovoljno da počne da se ispunjava svrha zaveštanja, nagrađivanje radova u Akademijinim izdanjima.

ISTOPLJENI FOND
Međutim, zadužbina Milana Kujundžića Aberdara otpočela je rad tek 1931. godine pošto su njeni fondovi, koji su do Prvog svetskog rata obračunavani u zlatnim dinarima, prevedeni u srebrne. Vrednost joj je tada bila gotovo 800.000 dinara u srebru sa godišnjim prihodom od 45.000 dinara, takođe u srebru. Sa početkom Drugog svetskog rata prekinut je celokupan rad Srpske kraljevske akademije, koja je 1942. i od okupatorske feldkomandature dobila akt s porukom da Akademiji "do daljeg nije dozvoljeno aktiviranje". Po završetku rata, zadužbinski fond je nestao, kao i uspomena na Aberdara. U Beogradu se danas po njemu naziva samo ćorsokak iza zgrade Radio-televizije Srbije.