Rade Jorović: U Guču me zovu samo kad nema para
- U mom rodnom Dragačevu ore se trube i nadmeću muzičari, a reka ljudi navire sa svih strana željna provoda. Ipak, već godinama ne odlazim u Guču u vreme Sabora. Narod smo mi posebnog soja. U tih nekoliko dana saborovanja, pravi Dragačevci već deceniju i više se povlače i napuštaju rodnu grudu, kako bi bilo što više smeštajnih kapaciteta za goste. A i navikli su da žive u svom miru, tišini, pa se zato daju u bežaniju tokom te nedelje kada je u Guči kao u košnici. Dok je bio pravi Sabor trubača, pravi Dragačevci su bili tu. Ali, odavno se manifestacija komercijalizovala. Da se ogradim, to nema nikakve veze sa promenom vlasti - priča popularni Jorke i dodaje da mu je drago što je ovogodišnji domaćin operska pevačica Radmila Bakočević, a ne neko iz političkog vrha:
- Drago mi je što se setiše da je Radmila rođena u našem kraju, red je bio da je pozovu. Menjaju se razne stvari na Saboru, ali nisu one uvek na bolje. Ranije se znalo da ne može učestvovati niko ko na neki način nije vezan sa trubom ali odavno to nije tako. Otkako je Goran Bregović na scenu izveo pevca, to kao da je fasciniralo Guču. Kao da mi u tom kraju ne znamo kako pevci i kokoške izgledaju! Od tad se bez egzibicija na Saboru ne može. Prošle godine je Miroslav Ilić imao koncert, ove čujem biće Ceca Ražanatović.
Imanje na prodaju- Svojim rukama sam ciglu pravio, gradio, sređivao kuću i imanje u Dragačevu. Ugradio sam čak stari prozor, nađen na stričevom tavanu, kroz koji sam ugledao svet kad sam se rodio. Za mene to imanje ima neprocenjivu vrednost, ali ozbiljno razmišljam da ga prodam. Možda kupim neko novo nadomak Beograda, u Crnoj Gori ili vlaškom kraju. Nije to nikakav revolt, nego je dosta više bilo tlačenja i korišćenja. Izdanak sam stare porodice, patriota, uvek sam držao do tradicije običaja, s ponosom nosio šajkaču, opanke i narodnu nošnju. Gde god sam se pojavio naglašavao sam odakle sam. Trebalo bi malo i mene da cene moji Dragačevci, rođaci, komšije. Ne veličam ja sebe, ali tražim minimum poštovanja. Ostaviću im težak amanet. |
Miroslav i ove godine peva u Guči, obeležava 40 godina rada.
- Je l', nisam znao, znači on će opet zapevati. Ma, nemam ja ništa protiv, neka kolege pevaju! Samo što ja smatram da je nepotrebno angažovati zvezde, kako bi se eventualno privuklo više posetilaca u Guču. Sabor je oduvek imao svoju publiku i zna se zašto se dolazilo. Trube su te koje dovode posetioce, one su glavne, a tako treba i da ostane.
Vi ste još 2000. godine snimili ploču sa trubačima, ali vas tad nisu zvali da zapevate na Saboru?
- Nisu! Setili su se posle šest, sedam godina, i to na preporuku kolege Čede Markovića. Ali, mene nisu zvali da pevam na stadionu, kao pomenute pevače, nego ispred Doma kulture, i bio je neki radni dan. Nisam imao koncert, izveo sam tek nekoliko pesama. A što se pomenute ploče sa trubačima tiče, svi su mi se smejali što sam je snimio, govorili su kako mi je to najveća glupost u karijeri. Sada svi to rade i niko se nikom ne smeje.
Kažete da vas se sa Sabora obično sete i zovu kad nema para.
- Tada bismo Jelena Broćić i ja, kao Dragačevci izlazili u susret, pa pevali onako više u humanitarne svrhe. Nema veze, mada sam ja organizovao prvi koncert narodne muzike u Guči u čuvenoj porti crkve, a i na njemu pevao. Tad je trebalo sakupiti novac da se uredi crkva, počne sa freskopisanjem. Stoji pločica visoko na zidu crkve, mada bi trebalo lupa da se uzme kako bi se videlo da piše: "Rade Jorović i pevači ovog kraja". Da sam dao 200 evra, ali nisu rekli da i to treba, bila bi na udarnom mestu. Nisam se ja angažovao zbog toga, nego su mi oni obećali tu čast.